Nakon što je stravična nesreća sa pijanim vozačem bacila sedamnaestogodišnju Anu u komu, njena majka Snežana provela je mesece u sterilnoj stvarnosti bolničke sobe 223. Usred piskavih zvukova aparata za održavanje života, počeo je jedan neobičan ritual: svakog dana u 15:00 časova pojavljivao bi se krupan, tetoviran čovek po imenu Miloš, kako bi tačno sat vremena sedeo pored Ane. Držao bi je za ruku i čitao epsku fantastiku ili tiho pričao o svojim svakodnevnim borbama sa apstinencijom. Iako su se medicinske sestre prema njemu ophodile sa nekom bliskom ljubaznošću, Snežana je konačno dostigla tačku pucanja i zahtevala da sazna zašto potpuni stranac tako predano bdi nad njenom ćerkom.
Konfrontacija u bolničkom hodniku otkrila je potresnu istinu: Miloš je bio pijani vozač koji je udario Anin automobil. Progonjen sopstvenim delima, nakon što je odslužio zatvorsku kaznu, počeo je da dolazi na intenzivnu negu kao čin „žive iskupljenja“. Izabrao je termin u 15:00 časova jer je to bilo tačno vreme kada se nesreća dogodila. Snežana je u početku bila zgrožena i smatrala je njegovo prisustvo upadom u njenu tugu, ali se njena perspektiva promenila nakon što je posetila jedan od Miloševih sastanaka anonimnih alkoholičara. Tamo je čula kako on preuzima punu odgovornost za svoj „uništeni“ život i tragediju koju je izazvao, što ju je navelo da ga oprezno ponovo pusti u sobu – ne iz opraštanja, već iz očajničke potrebe za bilo kakvom pozitivnom energijom usmerenom ka njenoj ćerki.
Kako su se nedelje pretvarale u mesece, tokom jednog od Miloševih čitanja dogodio se čudesan pomak. Usred poglavlja, Anini prsti su se odjednom čvrsto stegli oko majčine ruke, signalizirajući njen povratak svesti. Soba se ubrzo napunila medicinskim osobljem dok se Ana budila; njeno prvo sećanje bio je postojan, poznat glas koji joj je svakog popodneva čitao o zmajevima. U uglu sobe, čovek koji joj je zamalo oduzeo život tiho je jecao, svedočeći oporavku za koji se molio, ali za koji nikada nije osećao da ga je zaslužio.
Put ka ozdravljenju bio je mukotrpan, ispunjen bolnim fizikalnim terapijama i teškim emocionalnim teretom istine. Kada je Ana konačno dovoljno ojačala, suočila se sa Milošem zbog štete koja joj je promenila život. Bila je neverovatno iskrena, rekavši mu da mu, iako mu ne oprašta i shvata da joj je „uništio“ život, takođe priznaje da ju je njegovo prisustvo spasilo od odustajanja. Ova složena dinamika definisala je njihov odnos: bili su vezani zajedničkom traumom koja se nije mogla ni izbrisati ni ignorisati.
Godinu dana nakon nesreće, Ana je napustila bolnicu sa štapom u ruci, uz podršku svoje majke i čoveka koji ju je pokosio automobilom. Danas su njihovi životi ostali isprepletani na način koji prkosi uobičajenim definicijama. Sastaju se svake godine na godišnjicu nesreće u jednom kafiću i sede zajedno – ne kao prijatelji, već kao preživeli iste tragedije. To je priča koja se ne završava savršenim činom oproštaja, već odlukom troje ljudi da zajedno gledaju napred, priznajući da su ožiljci prošlosti sada temelj njihove budućnosti.