Moja supruga i ja smo godinama pokušavali da dobijemo dete, a kada smo konačno dočekali trudnoću, izgubili smo bebu u poodmakloj fazi. Ana je prestala da se smeje, prestala je da živi, a tuga ju je pretvorila u senku onoga što je nekada bila. Očajan u želji da ponovo vidim njen osmeh, jedne noći sam se našao sam u praznoj crkvi, šapućući jednostavnu molbu: „Molim te, vrati mojoj ženi radost.“ Nisam tražio dete, samo da se njen smeh i svetlost vrate u naš dom.
Dok sam išao kući kroz hladne ulice, začuo sam plač bebe iz jednog prolaza iza perionice veša. Prvo sam pomislio da umišljam, progonjen sopstvenim gubitkom. Ali tada sam je ugledao – tinejdžerku, uplašenu i drhtavu, kako drži novorođenče u naručju. Zvala se Sara. Objasnila je da ju je otac izbacio iz kuće kada je saznao za trudnoću, a dečko koji je obećao da će ostati uz nju je nestao. Uprkos strahu, bila je odlučna da sama održi svoju bebu, malog Viktora, u životu.
Znao sam da je ne mogu ostaviti tamo. Pažljivo sam ubedio Saru da pođe sa mnom samo na jednu noć, da dobije topli krevet i hranu. Tokom vožnje do kuće obuzeo me je strah, znajući koliko je Anino stanje krhko, dok je još uvek bila skrhana gubitkom našeg deteta. Kada smo stigli, Ana se skamenila ugledavši Saru i Viktora, a tuga i bol su joj se oslikali na licu. Ipak, te noći se nešto u njoj promenilo – otišla je u kuhinju, pripremila peškire, toplu vodu i sigurno mesto za Viktora, zakoračivši u ulogu za koju nije ni znala da može da je ispuni.
Naredni dani bili su oprezni, ali ispunjeni malim čudima. Ana je ponovo počela da se smeje, privučena Viktorovim sićušnim osmesima i gugutanjem. Sara, ranjiva i nepoverljiva, počela je da doživljava naš dom kao sigurno mesto. Tada se pojavio Sarin otac, pokušavajući da nasilno vrati ćerku, ali Ana i ja smo ostali nepokolebljivi. Dokumentovali smo pretnje, potražili pravnu pomoć i osigurali da Sara i Viktor budu zaštićeni. Nije bilo lako ni brzo, ali dom koji je delovao prazno i slomljeno, polako je ponovo oživeo.
Nikada nismo zamenili dete koje smo izgubili, i u nekim danima tuga i dalje dolazi nepozvana. Ali naša porodica je porasla na način koji nikada nisam očekivao, izgrađena ne samo rođenjem, već ljubavlju, hrabrošću i brigom. Sara je završila školu, Viktor je napredovao, a Anin osmeh se vratio, iskren i predivan. Molio sam se za radost, i iako je došla u obliku koji nikada nisam mogao ni da zamislim – došla je. Ponekad se porodice rađaju, ponekad se grade, a ponekad se pronađu na najneočekivanijim mestima. U tome smo postali potpuni.