Mislila sam da je moj miran penzionerski život potpuno sređen – rano jutro uz kafu, popodneva sa unucima i povremene smene u bolnici kako bih pomogla kćerki Milici. Ali jedne sasvim obične večeri, dok sam listala Fejsbuk, sve se promenilo. Izbledela fotografija mi je zapala za oko: mlađa ja pored osmeha koji nisam videla decenijama – Dragan, moja prva ljubav sa studija. Ispod nje je stajala poruka: tražio me je više od 40 godina i nosio je sa sobom nešto važno što mi nikada nije dao.
Sećanja su navrla kao bujica. Dragan je nestao pre našeg poslednjeg semestra, bez poruke, bez pozdrava, ostavivši samo prazninu u mom srcu koju sam celog života pokušavala da ignorišem. Zurila sam u njegovo lice, sada starije, sedo na slepoočnicama, ali još uvek prepoznatljivo. Nešto se u meni pokrenulo – mešavina nostalgije, radoznalosti i tihe boli dugo odlagane ljubavi. Nakon bezbroj poruka koje sam napisala i obrisala, konačno sam napisala istinu: „Ovde Suzana. Verujem da sam ja žena sa slike.“
Odgovorio je u roku od nekoliko minuta i ubrzo smo dogovorili susret u malom kafiću blizu moje kuće. Kada sam ušla, on je već bio tamo, stajao je kao nekada, smešeći se kao da vreme nije prošlo. Razgovor je tekao polako, prekidan dugim pauzama i tihim brujanjem grada napolju. Ispričao mi je o iznenadnoj selidbi, brizi o bolesnom ocu i porodičnim obavezama; objasnio je zašto je nestao svih tih godina. Zatim je posegnuo u jaknu i stavio malu kutiju na sto – zlatni prsten koji je čuvao za mene još od naše poslednje godine fakulteta.
Trenutak je bio tih i pun značenja. Bez dramatičnih objašnjenja, samo dugo odlagano priznanje onoga što je nekada bilo. Nije došao da mi poremeti život; došao je da me podseti da sam bila voljena i da godine nisu izbrisale povezanost koju smo delili. Sedeli smo satima, pričali o unucima, receptima i malim ritmovima naših današnjih života. Svaki osmeh, svaki zajednički trenutak podsećao me je da se vratilo nešto retko – ne šansa da se izbriše prošlost, već nežno ponovno povezivanje u sadašnjosti.
U narednim nedeljama sretali smo se redovno – nekad u parku, nekad pored reke, nekad uz kafu. Nije bilo pritiska, nije bilo očekivanja, samo prisustvo, ljubaznost i radoznalost. I polako, život je postao lakši. Smejala sam se više i ponovo se radovala jutrima. Dragan se nije vratio da traži izgubljene godine; vratio se da mi pokaže nešto što sam zaboravila: da ljubav, čak i kada pauzira decenijama, može tiho učiniti budućnost ponovo ispunjenom.