Zovem se Ana i odrasla sam u domu za nezbrinutu decu sa svojom najboljom drugaricom Ljiljom. Nismo mi toliko birale jedna drugu, koliko smo zajedno preživljavale i obećale jedna drugoj da ćemo jednog dana stvoriti porodicu kakvu nikada nismo imale. Kada smo sa osamnaest godina morale da napustimo dom, delile smo sićušan stan i snalazile se sa loše plaćenim poslovima, ali taj stan je bio naš. Godinama kasnije, Ljilja se vratila kući potpuno preplašena i trudna, nakon što ju je otac deteta ostavio. Pošto nije imala nikog drugog, oslonile smo se jedna na drugu. Bila sam uz nju tokom cele trudnoće i prisustvovala sam rođenju njene ćerke Milice – sićušne, savršene i od samog početka duboko voljene.
Pet godina smo nas tri zajedno gradile život. Milica me je zvala tetka Ana, mazila se u mom krilu tokom filmskih večeri i ispunjavala naš dom smehom. A onda se, jednog sasvim običnog jutra, sve srušilo. Ljilja je poginula u saobraćajnoj nesreći na putu do posla. Milica je imala samo pet godina, bila je premlada da razume zašto se njena majka više ne vraća kući. Kada mi je socijalna služba rekla da će ona otići u hraniteljsku porodicu, nešto u meni se slomilo. Odbila sam da dozvolim da odrasta onako kako smo mi odrastale. Mesecima sam se borila sa zahtevima i proverama kako bih je usvojila, i obećala sam njoj – i sebi – da je nikada neću napustiti.
Odgajati Milicu bilo je haotično, iscrpljujuće i predivno. Njena tuga je dolazila u talasima, a ja sam učila o majčinstvu kroz pokušaje i greške, ali smo rasle zajedno. U jednom trenutku počela je da me zove «mama», i svaki put je to delovalo kao čudo. Navijala sam na njenim školskim priredbama, tešila je zbog prvih ljubavnih jada i gledala kako postaje snažna, ljubazna i samouverena devojka. Kada je napunila sedamnaest, iskreno sam verovala da smo ono najteže prebrodile i da smo sigurne.
Na njen osamnaesti rođendan, nakon što se proslava završila, zamolila me je za razgovor. Rekla mi je da sada ima pristup novcu koji joj je njena biološka majka ostavila – a onda mi je rekla da spakujem svoje stvari. Srce mi se u tom trenutku slomilo, svi moji stari strahovi od napuštanja su me preplavili. Tada mi je pružila pismo. U njemu je nabrojala svaku žrtvu koju sam podnela za nju tokom tih trinaest godina i objasnila da upravo zato moram da idem – jer je isplanirala dvomesečno putovanje u Meksiko i Brazil za nas dve. Želela je da mi uzvrati, želela je da izabere mene, baš onako kako sam ja birala nju svakog bogovetnog dana.
Otišle smo na to putovanje zajedno, šetale po pijacama, plivale u skrivenim pećinama, gledale izlaske sunca i pričale do kasno u noć. Jedne večeri na plaži u Brazilu, pitala me je da li verujem da bi njena majka bila ponosna na nas. Bez oklevanja sam rekla da. Sada imam četrdeset godina i naučila sam nešto čemu me je Milica naučila a da nije ni pokušala: porodica nema veze sa dužnošću ili krvlju. Radi se o tome da birate jedno drugo – iznova i iznova. Najbolje porodice se ne rađaju. One se grade, jednim delom ljubavi za drugim.