Punih 57 godina, Toma i Milica su živeli ljubavnu priču definisanu jednim jednostavnim, nepokolebljivim ritualom: svakog subotnjeg jutra, Toma bi se iskrao iz kreveta kako bi svojoj ženi doneo sveže cveće. Bilo da su to bile skupe ruže iz cvećare ili obični poljski cvetovi ubrani pored puta, ti buketi su služili kao stalni podsetnik Milici da je voljena i cenjena. Toma je verovao da je ljubav čin koji se mora sprovoditi svakog dana, pa čak i kada se u svojim poslednjim mesecima borio sa teškom bolešću, nikada nije dozvolio da subotnja tradicija izostane. Kada je konačno preminuo, tišina u njihovoj kući postala je teška, a kuhinjska vaza je, po prvi put nakon više od pola veka, jednog subotnjeg jutra ostala prazna.
Nedelju dana nakon sahrane, tugu je prekinuo neznanac koji se pojavio na vratima sa poslednjim buketom cveća i tajanstvenim pismom od Tome. U poruci je priznao da je godinama krio tajnu, naveo je jednu adresu i preklinjao Milicu da je hitno poseti. Uplašena i slomljenog srca, Milica je počela da strahuje od najgoreg, zamišljajući da je njen pokojni muž vodio dvostruki život ili imao drugu porodicu. Njen strah su podgrevala sećanja na Tomina duga odsustva subotom ujutru tokom poslednje tri godine – vreme za koje se sada plašila da je provodio u zagrljaju druge žene, a ne na pijaci cveća.
U pratnji svoje unuke Jane, Milica je stigla do jedne skrivene kućice gde ih je dočekala žena po imenu Ružica. Dok je Milica očekivala poražavajuće priznanje o neverstvu, umesto toga je odvedena u dvorište iza kuće, gde je otkrila zapanjujuću, ogromnu baštu. Ružica je objasnila da je Toma kupio to imanje tri godine ranije i proveo svoje poslednje godine pedantno planirajući i sadeći živo svetilište za svoju ženu. Ta duga subotnja jutra provodio je obrađujući zemlju i birajući posebne sorte – lale za njeno omiljeno godišnje doba i ruže za njihovu godišnjicu – kako bi osigurao da njegov poklon postane „večna“ verzija njegovih nedeljnih buketa.
Ružica je predala Milici poslednje pismo od Tome, napisano samo nekoliko dana pre njegove smrti. Objasnio je da je bašta bila njegov način da osigura da subote nikada zaista ne prestanu. Projekat je držao u tajnosti jer je želeo da to bude savršeno iznenađenje koje će cvetati dugo nakon njegovog odlaska. Napisao je da je svaka latica jedno održano obećanje i da će je čekati u svakom izlasku sunca i svakom pupoljku koji se otvara. Saznanje da je njegov „tajni život“ zapravo bio čin monumentalne posvećenosti, nateralo je Milici suze olakšanja i neopisive ljubavi, koje su isprale svu krivicu zbog njenih ranijih sumnji.
Danas je ta bašta postala mesto isceljenja, gde Milica i Jana provode svoje subote negujući cveće koje je Toma ostavio za sobom. Ritual je evoluirao, ali je ostao neraskidiv; Milica sada sama bere bukete iz bašte koju je njen muž stvorio za nju, držeći kuhinjsku vazu uvek ispunjenu uspomenom na njega. Njihova priča služi kao opomena da se prava ljubav ne završava poslednjim dahom; ona jednostavno pronalazi nove načine da cveta. Pretvorivši skriveno parče zemlje u nasleđe lepote, Toma je dokazao da ga čak ni smrt nije mogla sprečiti da svojoj ženi donosi cveće svake subote.