Nikada se nisam stidela svog izgleda. Da, sada imam šezdeset godina, nisam više ona mlada devojka sa naslovnice časopisa i moje telo je daleko od savršenog – ali sam se uvek prihvatala onakvom kakva jesam. Imam bore, mekan stomak i bokove koji su nekada bili moja snaga, a sada pokazuju godine. Ipak, sve to priča moju priču, moj život. Moj muž mi je uvek govorio da sam lepa. Čak i posle 35 godina braka, on me i dalje gleda kao da smo se tek juče upoznali.
Ali nedavno se sve promenilo. Prvi put u životu osetila sam se nesigurno u svojoj koži. Sve je počelo sa jednom naizgled bezazlenom fotografijom. Suprug i ja smo bili na odmoru u Grčkoj – retka prilika da pobegnemo od svakodnevice. Stajali smo na plaži u kupaćim kostimima, on me je zagrlio oko struka, a ja sam se smešila. Želela sam da zabeležim taj trenutak i podelim ga sa prijateljima na društvenim mrežama.
Da, znala sam da kupaći kostim ističe sve ono što ja kod sebe smatram manom. Ali to nije razlog da se krijem! Posle nekoliko sati, ispod slike su počeli da se nižu lajkovi i lepi komentari: „Kakav divan par!“, „Baš je lepo videti vas tako dugo zajedno!“. Smešila sam se, sve dok nisam videla komentar… moje sopstvene ćerke. Napisala je: „Mama, u tvojim godinama se to ne nosi. I definitivno ne bi trebalo da pokazuješ te naslage sa strane. Bolje obriši sliku.“ Skamenila sam se. Osećaj je bio kao da me je neko polio kofom ledene vode.
To nije bila šala. Misila je ozbiljno. Srce mi se steglo. Rodila sam to dete, provela bezbroj neprospavanih noći, hranila je, vodila u školu, pomagala joj tokom fakulteta… I sada mi ona piše tako nešto. Tada nisam mogla da izdržim i uradila sam nešto što ne kajem. Nažalost, sada ponovo moram da učim kako da prihvatim i volim sebe.
Dugo sam zurila u ekran, a onda sam polako počela da kucam. Napisala sam: „Dušo, to su naši geni. Za dvadeset godina ćeš izgledati isto ovako. I iskreno se nadam da ćeš do tada biti dovoljno pametna da se ne stidiš svog tela.“ Nakon toga sam obrisala njen komentar. Ali to nije bilo dovoljno. Odlučila sam da, ako ona sebi dozvoljava da me javno ponižava, ja imam svako pravo da postavim granice. Prestala sam da joj se javljam na telefon.
Kada me je nekoliko nedelja kasnije pozvala da traži novac, hladno sam odgovorila: „Jao, izvini, sve sam već potrošila na hranu. Zato valjda i imam ove naslage sa strane.“ Bila je uvređena. Iskreno, nije me bilo briga. Znala sam da sam možda malo burnije reagovala, ali u tom trenutku sam branila samu sebe.
Pa ipak, od tada se hvatam kako kritički posmatram sebe u ogledalu. Ponekad prekrijem stomak peškirom dok oblačim kupaći. Ljutim se na sebe – jer znam da nije stvar u telu, već u tome što mi žene prečesto dozvoljavamo drugima da nam diktiraju kako treba da živimo i izgledamo. Očitala sam ćerki lekciju, ali izgleda da ja još uvek moram da naučim onu najvažniju lekciju za sebe: kako da ponovo budem ponosna i sigurna u sebe, baš takva kakva jesam.