Sedamnaest godina nakon što je moja supruga Vanja napustila mene i naše tek rođene sinove blizance, ponovo se pojavila na našem pragu – samo nekoliko minuta pre njihove mature. Bila je starija, upalih očiju, i nazvala je sebe njihovom majkom.
Kada smo bili mladi mladenci, vest da čekamo blizance delovala je preplavljujuće, ali smo bili puni radosti. Luka i Lazar su se rodili zdravi i savršeni, i dok se moj svet slagao na svoje mesto, Vanja je polako počela da se raspada. Postala je distancirana, nemirna i napeta, dok jedne večeri nije priznala da ne može da se nosi sa majčinstvom. Sledećeg jutra je nestala – bez poruke, bez pozdrava – ostavljajući me samog sa dve uplakane bebe i tišinom koja je promenila sve.
Prvo sam je tražio, očajan i pun nade, dok nisam saznao istinu: napustila je grad sa starijim, imućnijim čovekom koji joj je obećao bolji život. Tog dana sam prestao da čekam njen povratak i potpuno se posvetio sinovima. Odgajati blizance sam bilo je brutalno – besane noći, hronični umor i učenje kako da obavim sve sa samo jednom slobodnom rukom – ali uspeli smo. Uz pomoć porodice i komšija, bio sam tu svakog bogovetnog dana. Kada bi dečaci pitali za majku, nežno bih im rekao istinu: ona nije bila spremna da bude majka, ali ja jesam – i nigde neću otići.
Luka i Lazar su izrasli u ljubazne, prizemne mlade ljude, štitili su jedan drugog i bili su stabilni na način koji me je činio beskrajno ponosnim. Kada je došao dan mature, bili smo bliska tročlana porodica koja je koračala kroz život svojim ritmom. Tog popodneva, baš kad smo se spremali da krenemo, neko je oštro pokucao na vrata. Kada sam otvorio, Vanja je stajala na tremu, obeležena životom, i tražila da vidi dečake. Predstavila se kao njihova majka, govorila užurbano, uputila blede izgovore i rekla da želi ponovo da bude deo njihovih života.
Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je istina isplivala na površinu. Priznala je da nema gde drugde da ode, da je čovek sa kojim je otišla nestao pre mnogo godina i da joj život nije ispao onako kako je zamišljala. Luka i Lazar su je mirno saslušali, a onda su joj rekli ono što nije očekivala: oni je ne poznaju. Jasno su videli da se nije vratila iz ljubavi, već iz očaja. Majka, rekli su, ne nestaje na sedamnaest godina da bi se vratila samo onda kada joj nešto treba.