Moja unuka Olja izgubila je majku zbog raka kada je imala samo osam godina, i ta tuga je nikada nije sasvim pustila. Postala je tiša, ozbiljnija, kao da joj je detinjstvo prerano završeno. Kada se moj sin Sava ponovo oženio, ovoga puta ženom po imenu Lidija, ona je isprva delovala ljubazno. Ipak, primetila sam male, zlobne opaske koje je upućivala Olji – komentare poput „Preboli to već jednom“ i „Previše si emotivna“. Onda je Lidija dobila blizance i Olja je preko noći u toj kući prestala da bude dete i postala besplatna ispomoć.
Pre tri nedelje, Lidija je prešla neoprostivu granicu: Olja je u udesu školskog autobusa polomila ključnu kost. Lekari su prepisali strogo mirovanje – bez podizanja tereta, bez ikakvog naprezanja. Te iste nedelje, Sava je otišao na službeni put, verujući da će se Lidija pobrinuti za domaćinstvo. Umesto toga, Lidija je ostavila Olju samu po ceo dan da kuva, čisti i čuva dvoje male dece, dok je ona išla u kupovinu, na branč i po kafićima, objavljujući vesele „self-care“ fotografije na mrežama. Saznala sam to tek kada sam videla Olju preko video-poziva: bleda, u bolovima, sedela je na podu dok su se blizanci peli preko njene marame za ruku.
Nikoga nisam upozorila. Odvezla sam se pravo do Savine kuće, ušla svojim starim ključem i krenula na posao. Iz Lidijine besprekorne spavaće sobe spakovala sam sav njen luksuz – markiranu odeću, nakit, parfeme – u četiri čvrsta kofera, zaključala ih i ostavila u dnevnoj sobi. Ostavila sam poruku: „Da bi dobila svoje dragocenosti nazad, javi se Karmi.“ Zatim sam sela i čekala.
Kada se Lidija vratila kući, odmah ju je uhvatila panika. Rekla sam joj jasno: prisiljavanje povređenog deteta da dadilja dok ona skita je opasno. Ako želi svoje stvari nazad, moraće ova četiri dana, dok je Sava odsutan, sve da uradi sama – bez nestajanja, bez prebacivanja obaveza na druge i bez prigovora. Ta četiri dana su slomila njenu aroganciju. Kuvala je, čistila, menjala pelene, trpela izlive besa, povraćanje i iscrpljenost. Kada se Sava vratio, kuća je bila tiha, Olja se odmarala, a Lidija je izgledala kao da je konačno shvatila šta odgovornost zaista znači.
Te noći dala sam Lidiji šifre za kofere i rekla joj istinu: Olja nije kućna pomoćnica – ona je dete koje tuguje i kojem je potrebna briga, a ne kontrola. Lidija se izvinila Olji bez izgovora, i po prvi put je delovalo iskreno. Upozorila sam je da živim blizu i da neću oklevati da ponovo intervenišem. Ponekad karma ne viče – ona se pojavi uredno spakovana, čvrsto zaključana i strpljiva.