Kada se moj muž Janko vratio sa sedmodnevnog odmora na moru, očekivao je da će ušetati u naš dom kao da se ništa nije desilo. Umesto toga, na vratima ga je zaustavila sopstvena majka, sa jarkožutim koferom pored nogu i čistim besom na licu. Gledati kako mu boja nestaje iz obraza delovalo je kao pravda nakon nedelje pune suza. Gledajući unazad, trebalo je da uočim znake upozorenja davno pre našeg venčanja. Janku su prijatelji uvek bili na prvom mestu, uvek je imao spreman izgovor kada bi odgovornost postala neprijatna. Lagala sam sebe da će ga brak promeniti, da će ga uloga muža — a kasnije i oca — uozbiljiti.
Neko vreme sam zaista verovala u to. Kada sam ostala trudna, Janko je bio oduševljen: krečio je dečiju sobu, čitao knjige o roditeljstvu i šaputao obećanja mom stomaku. Ali sve se promenilo nakon teškog hitnog carskog reza, koji me je ostavio slabom, u bolovima i jedva sposobnom da se brinem o sebi. Janko je pomagao samo ako bih ga zamolila; nikada sam nije preuzeo inicijativu, a uplakanu novorođenčad bi mi vraćao uz reči: „Mislim da hoće kod mame.“ U četvrtoj nedelji bila sam potpuno iscrpljena, još uvek u procesu oporavka i jedva funkcionalna, kada je on usput najavio da ide sa društvom na more na nedelju dana.
Preklinjala sam ga da se predomisli, podsećala ga da ne smem da vozim, da ne smem ništa teško da podižem i da ne mogu sve sama. Odbacio je moje strahove rekavši da njegova majka može da pomogne ako zatreba i da je on „zaslužio odmor“. Kada sam konačno popustila, njegova radost je bila trenutna. Sledećeg jutra sam gledala za njegovim taksijem dok sam držala našu uplakanu ćerku u naručju, osećajući se napušteno. Ta nedelja je bila brutalna — besane noći, beskrajna hranjenja, strah kada je beba dobila temperaturu i tišina dok je Janko ignorisao moje pozive. Njegove poruke su bile samo vesele slike sa plaže, potpuno odsečene od realnosti u kojoj sam ja živela.
Kada se konačno vratio, opušten i pocrneo, zatekao je svoju majku kako ga čeka. Blokirala mu je ulaz i očitala bukvicu jer je ostavio ženu i novorođenče nakon teške operacije. Rekla mu je da sam je u očaju pozvala dok je on bio prezauzet pićem da bi se javio na telefon. Janko je pokušao da se brani tvrdeći da se sve „nekako sredilo“, ali ga je majka prekinula podsećajući ga da mu je porodica bila potrebna, a on je umesto toga izabrao sebe. Sa ćerkom u naručju, konačno sam naglas izgovorila ono što sam nosila u sebi celu nedelju — da je njegovo odsustvo zauvek promenilo način na koji gledam na naš brak.
Margareta mu je rekla da će ona ostati da mi pomaže ako on nije spreman da preuzme odgovornost, ali da on nije dobrodošao da se vrati i pretvara se kao da se ništa nije desilo. Suočen po prvi put sa stvarnim posledicama, Janko je otišao da prespava kod prijatelja. Dok je njegov auto nestajao niz ulicu, njegova majka se okrenula ka meni, izvinila se i čvrsto me zagrlila dok sam plakala jače nego cele te nedelje. „Nisi više sama“, šapnula je — i po prvi put od porođaja, poverovala sam u to.