Kada se 35-godišnja Sara udala za Andreja, verovala je da postaje deo „normalne“ i srećne porodice. Andrej je bio stabilan i ljubazan, a njegova majka Verica ju je dočekala raširenih ruku, nazivajući je „dušo“ i obasipajući je pažnjom. Međutim, prvi znak za uzbunu pojavio se na jednom porodičnom okupljanju, kada joj je rođaka po imenu Dušica šapnula jezivo upozorenje: porodica je Andrejevu prvu ženu sistematski uništavala sve dok ona više nije mogla da „prepozna samu sebe“. U tom trenutku, Sara je to odbacila kao puko ogovaranje, uživajući u osećaju da ju je svekrva, koja ju je naizgled obožavala, odabrala.
Ta srdačnost ubrzo je postala „hirurški“ precizna, jer je Verica započela suptilnu kampanju kontrole i kritikovanja. Ono što je počelo kao dobronamerni gestovi – poput preslaganja Sarinih kuhinjskih fioka i donošenja nepozvane hrane – pretvorilo se u otvoreno neprijateljstvo prema Sarinoj karijeri. Verica je redovno davala oštre primedbe o tome kako Andrej zaslužuje „prisutnu“ ženu, a ne onu koja juri profesionalne ciljeve. Kada je Sara potražila podršku od Andreja, on je dosledno stajao na stranu svoje majke, nazivajući njeno ponašanje „staromodnim“ i pritiskajući Saru da „ne pravi scenu“, čime je jasno stavio do znanja da mu je majčino blagostanje prioritet.
Napetost je eskalirala u borbu za Sarinu autonomiju, naročito u vezi sa pitanjem majčinstva. Iako je Sara zaista želela decu, stalni pritisak Verice – koja je tvrdila da „prava žena“ ne čeka skoro četrdesetu – naterao ju je da okleva. Postalo joj je jasno da bi je beba u ovom braku trajno vezala za Veričin gušeći uticaj. Andrejeva manipulacija (gaslighting) se u tom periodu intenzivirala; optuživao je Saru da je paranoična i „teška“, sugerišući na kraju da ona nije spremna za „pravu porodicu“ ako ne može da izađe na kraj sa stalnim mešanjem njegove majke.
Preokret se dogodio na Veričinoj sledećoj rođendanskoj proslavi, koja je bila ogledalo one večeri kada je Sara dobila svoje prvo upozorenje. Tokom zdravice, Verica je javno uvredila Saru, poželivši Andreju ženu koja „zna gde joj je mesto“ i koja prestaje da se ponaša kao da je neudata. Umesto da odbrani svoju ženu, Andrej je Sari uputio upozoravajući pogled, signalizirajući joj da ćuti. U tom trenutku, Sara je shvatila da njihov brak nije partnerstvo, već konstrukcija stvorena da je oblikuje u pokornu sluškinju. Konačno je razumela da ni strpljenje ni komunikacija neće promeniti dinamiku u kojoj je od samog početka bila osuđena na poraz.
U poslednjem činu samopoštovanja, Sara je pred celom porodicom uručila Andreju papire za razvod, odbijajući da više bude „dobra devojka“. Rekla mu je nedvosmisleno da je on već izabrao svoju majku umesto svog braka i zauvek nestala iz njihovih života. Danas, sa 36 godina i usred brakorazvodne parnice, Sara se suočava sa porodičnim glasinama da je jednostavno „poludela“. Uprkos posledicama, ona je u miru sa svojom odlukom i drži se svog sna o porodici u kojoj može biti majka, a da se pritom ne izvinjava za sopstveno postojanje.