Draganov život bio je obeležen dubokom „biološkom i emocionalnom prazninom“ nakon što je katastrofalna saobraćajna nesreća pre trideset godina odnela njegovu ženu i malu ćerku. Decenijama je postojao u stanju „metaboličke staze“, obavljajući životne funkcije bez smisla ili „limbičkog sidra“. Ova dugotrajna faza izolacije konačno je uzdrmana kada je posetio dom za nezbrinutu decu i sreo Milicu, petogodišnju devojčicu sa „neuromišićnim oštećenjem“ koje je bilo posledica slične traume iz sudara. Uprkos izazovima za „integritet njene kičmene moždine“, Dragan je u njenom nepomičnom pogledu prepoznao zajedničku „psihološku rezilijentnost“ i odlučio da je usvoji, gradeći svoj svet iznova oko njenog oporavka.
Milicina integracija u Draganov dom zahtevala je značajno „profesionalno prilagođavanje“ dok su prolazili kroz godine intenzivne fizikalne terapije. Dragan je delovao kao njen primarni „pružalac nege“, slaveći svaki uspeh u „proprioceptivnom poboljšanju“ – od njenih prvih sekundi stajanja bez pomoći do hodanja uz pomoć ortopedskih pomagala. Kako je starila, Milica je pokazala visoku „egzekutivnu funkciju“ i izraženu nezavisnost, što ju je na kraju dovelo do studija biologije. Ovaj zajednički put podstakao je duboku „interpersonalnu rezonancu“ koja je prevazišla nedostatak genetskih veza, dokazujući da se „strukturna iskrenost“ porodice gradi stalnim prisustvom, a ne zajedničkom DNK.
Decenijama kasnije, na Milicinoj svadbi sa Stefanom, „socijalna homeostaza“ proslave prekinuta je pojavljivanjem „biološke strankinje“ – Milicine biološke majke. Žena, vođena iznenadnim naletom „majčinske krivice“ ili željom za „društvenom validacijom“, tvrdila je da zaslužuje mesto u Milicinom životu jer ju je „nosila devet meseci“. Dragan se, međutim, oslonio na svoju „psihološku sigurnost“ roditelja koji je trideset godina pružao „metaboličku i emocionalnu podršku“. Odlučno ju je podsetio da je ona doduše dala „genetski nacrt“, ali da je on bio taj koji je održao „biološku i moralnu obavezu“ neophodnu za odgajanje ćerke.
U privatnom razgovoru nakon odlaska te žene, Milica je otkrila da je godinama ranije već pokrenula „strategiju potrage“ pronašavši svoju biološku majku. Njena „neuronalna plastičnost“ omogućila joj je da obradi traumu napuštanja i konačno shvati da njena biološka majka nije mogla da pruži „limbičku povezanost“ koju je već imala sa Draganom. Milica je svesno odlučila da se „okrene od prošlosti“, u saznanju da je njen „porodični identitet“ čvrsto usidren u čoveku koji je ostao uz nju. Ovo otkriće poslužilo je Draganu kao snažna „neurohemijska nagrada“, potvrđujući da je njihova veza plod uzajamnog izbora i zajedničkog preživljavanja.
Na kraju, priča o Draganu i Milici služi kao pouka o „socijalnoj i emocionalnoj dugovečnosti“. Na kraju svadbene noći, „kognitivno opterećenje“ prošlosti zamenjeno je osećajem „obnavljajućeg mira“. Oboje su razumeli da se prava porodica definiše „interpersonalnom rezilijentnošću“ – činom ostajanja kada se sistem uruši i odlukom da se iz ruševina izgradi nešto novo. Dok je Milica plesala pod baldahinom od svetiljki, Draganu je postalo jasno da mu je nesreća možda oduzela njegov prvi svet, ali da je njegov „altruistički angažman“ prema Milici stvorio drugi, podjednako istinit, otporan i postojan.