Jelena je oduvek verovala da ljubav čini porodicu. Kada su se njena sestra Milica i njen suprug Jovan borili sa neplodnošću, Jelenu je srce bolelo zbog njih. Zato je, kada su je zamolili da im bude surogat-majka i donese na svet dete koje bi biološki bilo njihovo, pristala bez oklevanja. Njen muž Luka ju je podržao, znajući dobro da je to dar koji prevazilazi samu biologiju.
Trudnoća je bila ispunjena nadom i radošću. Milica je išla na svaki pregled, krečila dečiju sobu, a čak su se i Jelenina četiri sina prepirala oko toga ko će bebi biti omiljeni brat od tetke. Svaki pokret u stomaku, svaka prekretnica činila je san stvarnim – sve dok trenutak porođaja nije srušio sva Jelenina očekivanja.
Milica i Jovan su stigli u bolnicu dva sata nakon što se Jelena porodila. U trenutku kada su ugledali bebu, lica su im se zaledila. „TO NIJE BEBA KOJU SMO OČEKIVALI. NE ŽELIMO JE!“, vrisnula je Milica. Te reči su probole Jelenino srce poput noža. Jovan je dodao: „Želeli smo dečaka. Treba nam sin.“ Činilo se da je ljubav odjednom postala uslovna, a Jelena je ostala nema od neverice.
Ipak, dok je beba, mala Lana, spavala u njenom naručju, Jelena je znala šta treba da radi. Odbila je da dozvoli da predrasude odlučuju o vrednosti deteta. Milica i Jovan su zamoljeni da izađu dok ne budu spremni da se suoče sa sopstvenim zabludama, a Jelena je u sebi čvrsto odlučila: ako njena sestra ne može da vidi koliko je ovo dete vredno, ona će sama usvojiti Lanu. U njenom srcu bilo je dovoljno mesta za još jedno dete, za još jedan život koji treba štititi i voleti.
Nekoliko dana kasnije, Milica se vratila – promenjena, pokajnička i spremna da nauči kako da bude majka kakvu njena ćerka zaslužuje. Zajedno, uz Jeleninu podršku, počeli su ponovo da grade poverenje i porodicu. Lana, beba koja je jednom bila odbačena zbog „pogrešnog“ pola, postala je iskra koja je svima pokazala da porodica nije u ispunjavanju očekivanja – već u bezuslovnoj ljubavi.