Nikada nisam planirala da postanem maćeha. Kada sam upoznala Dragana, njegova sedmogodišnja ćerka Jovana ušla je u moj život tiho i oprezno, kao da stalno vaga da li je bezbedno da mi veruje. Njena biološka majka je nestala godinama ranije, izabravši neki drugi život, i ja nikada nisam pokušala da je zamenim. Jednostavno sam bila tu. Pakovala sam joj užinu baš onako kako je volela, naučila da joj pletem kike a da je ne počupam, radila prekovremeno da bih platila fiksnu protezu, privatne časove i hobije od kojih je kasnije odustajala. Išla sam na svaki koncert i svaku utakmicu, a kada bi Dragan rekao da Jovana ima sreće što me ima, uvek bih odgovorila da sam ja ta koja ima sreće.
Sve se promenilo onog dana kada je Dragan iznenada preminuo od srčanog udara. Jovana je imala samo šesnaest godina, i tuga ju je pogodila poput oluje. Držala sam je u trenucima krika i tišine, pazila na nju kada skoro ništa nije jela i ostajala budna noću, slušajući njene korake, u strahu da će se slomiti pod teretom svog bola. Preko noći sam postala njen jedini roditelj – ali nikada pravno. Nisam je usvojila, ne zato što nisam želela, već zato što sam verovala da ljubavi nisu potrebni papiri, a i njena majka je negde još uvek bila živa. Birala sam Jovanu svaki dan, čak i kada je odrasla i počela da gradi sopstveni život.
Na njen osamnaesti rođendan, sve je delovalo normalno. Zagrlila sam je pre odlaska na posao, rekla joj da je volim i obećala da ćemo proslaviti kasnije. Uveče sam došla kući i zatekla svoj kofer na terasi. Poruka ispisana Jovaninim urednim rukopisom objašnjavala je da više ne smem da ulazim u kuću. Ruke su mi se tresle, panika me je potpuno obuzela. Odmah sam je pozvala, očajnički tražeći odgovore, a ona me je zamolila da se nađemo na nepoznatoj adresi dva grada dalje. Vozila sam tamo preplašena, prebirajući po glavi svaku moguću grešku koju sam možda napravila u proteklih jedanaest godina.
Adresa me je dovela do malog salona u blizini aerodroma. Jovana je stajala napolju, nervozno čekajući. Kada me je ugledala, snažno me je zagrlila i predala mi kovertu sa dve avionske karte i porukom. U njoj mi je zahvalila za svaku žrtvu koju sam podnela – za to što sam ostala, što sam izabrala nju i nikada ništa zauzvrat nisam tražila. Objasnila je da je od dela svog nasledstva, ušteđevine i posla koji je tajno radila godinu dana, isplanirala putovanje za mene – ono putovanje o kojem sam uvek pričala, ali na koje nikada nisam otišla.
Pre nego što smo poletele, insistirala je na frizuri i tretmanu lica koje sam godinama odlagala, podsećajući me da sam i ja važna. Na aerodromu me je stegla za ruku i rekla da ja nisam njena maćeha – ja sam njena majka, po slobodnom izboru, iz ljubavi, kroz svaki božji dan koji sam provela uz nju. Dok smo jedna pored druge prolazile kroz bezbednosnu kontrolu, shvatila sam da sam sebi, prvi put posle više od decenije, konačno dozvolila da se odmorim, da neko brine o meni i da poverujem da sam možda – samo možda – uradila nešto kako treba.