U svetu koji brzo sudi na osnovu izgleda, tridesetosmogodišnja majka Marija uvek je branila svog šesnaestogodišnjeg sina Luku. Uprkos njegovoj jarko roze kosi podignutoj u bodlje, pirsinzima na licu i iznošenoj kožnoj jakni, ona ga je poznavala kao saosećajnu dušu koja drži vrata drugima i pomazi svakog psa pored kojeg prođe. Ostatak njihovog mirnog naselja u njemu je, međutim, često video samo „pankera“ ili potencijalnog problematičnog momka. Ta percepcija se uzdrmala jedne ledene petak uveče, kada je Luka tokom šetnje u lokalnom parku naišao na krizu koja menja život.
Dok je kratio put kroz park, Luka je čuo slab, očajnički krik za koji je prvo pomislio da je mačka. Umesto toga, otkrio je novorođenče, ostavljeno na klupi i umotano samo u tanko, pocepano ćebe. Bez oklevanja, Luka je skinuo svoju kožnu jaknu kako bi zaštitio bebu od temperature ispod nule, koristeći sopstvenu telesnu toplotu da održi dete u životu. Kada ga je majka pronašla ispod ulične svetiljke, drhtao je samo u majici kratkih rukava, mirno objasnivši da jednostavno nije mogao da ode.
Sledećeg jutra otkrila se težina Lukinog heroizma kada se na njihovim vratima pojavio policajac Stojanović. U potresnom preokretu, policajac je objasnio da je beba, Teodor, bio njegov rođeni sin. Stojanović, koji je nedavno ostao udovac, ostavio je dete kod komšinice čija je četrnaestogodišnja ćerka pala u paniku i ostavila bebu na hladnoći. Lekari su potvrdili da bi Teodor umro u roku od deset minuta da Luka nije intervenisao i pružio mu toplinu.
Ova priča je Luku brzo transformisala iz društvenog autsajdera u lokalnog heroja. Uprkos njegovom protivljenju školskoj priredbi ili javnom priznanju, zajednica ga je sada gledala drugim očima. Policajac Stojanović se vratio sa Teodorom i dozvolio Luki da drži bebu koju je spasio. U dirljivom trenutku „biološkog prepoznavanja“, novorođenče je instinktivno uhvatilo Luku za duks – tiha potvrda osobi koja ga je zaštitila kada je bio najranjiviji.
Lukino iskustvo služi kao snažan podsetnik da herojstvo retko izgleda kao savršena slika. Iako je ostao sarkastičan tinejdžer koji voli svoj alternativni stil, njegov prvi instinkt pred tragedijom bila je nesebična zaštita. Marija je shvatila da, iako svet često traži heroje u ogrtačima, ona je pronašla jednog u martinkama i sa roze kosom – sina koji je dokazao da karakter ne definiše izgled, već odluka da se pomogne kada „sićušan, slomljen zvuk“ pozove iz mraka.