Pre trinaest godina postao sam otac devojčici koja je izgubila sve. Roditelji su joj nastradali, a ona se u hitnoj pomoći šćućurila uz mene i prošaputala: „Molim te, ne ostavljaj me samu.“ Te noći sam obećao da neću. Odgajao sam je kao rođenu krv, gradio svoj život oko nje i voleo je kroz svako oguljeno koleno, svaki noćni košmar i svaki važan uspeh.
Kada je Anja napunila šesnaest godina, postala je oštroumna, tvrdoglava i duhovita – dete koje prevrće očima na tvoje oduševljenje, ali potajno želi da si tu. Imao sam siguran posao, dom i srce koje se polako otvaralo prema Mariji, medicinskoj sestri kojoj sam verovao… sve do noći kada mi je pokazala nešto od čega mi se zaledila krv u žilama.
Snimci sa nadzorne kamere prikazivali su zamaskiranu osobu kako pretura po mom sefu – mestu gde sam čuvao novac za Anjino školovanje. Moja prva misao bila je užas i osećaj izdaje. Ali istina je bila još čudnija. Marija je to sama iscenirala. Priznala je samozadovoljno: „Ona ti nije ćerka.“ Žena koju sam smatrao delom porodice pokušala je da uništi život koji sam izgradio sa devojčicom koju volim.
Bio sam kristalno jasan: Marija je završila kod mene. Bez svađe, bez rasprave. Anja, bleda i drhtava, gledala me je sa stepeništa, uplašena da bih možda i nju mogao dovesti u pitanje. Čvrsto sam je zagrlio i šapnuo: „Nijedan posao, nijedna žena, ništa nije vredno toga da tebe izgubim. Ti si moja odgovornost. Ti si moja ćerka.“ U tom trenutku, svet se vratio u ravnotežu.
Neki veruju da porodicu čini krv. Ali Anja je izabrala mene te noći u hitnoj pomoći, a ja biram nju svakog božjeg dana. Kroz svaki izazov, svaki bol i svaki trenutak straha – ljubav znači biti tu. Tako izgleda roditeljstvo: nesavršeno, haotično i apsolutno nepokolebljivo.