Pre dvanaest godina moj život se promenio tokom ledene smene odnošenja smeća u pet ujutru, kada sam na tihom pločniku pronašla kolica sa dve ostavljene devojčice, bliznakinje. U to vreme, moj muž Stefan se oporavljao od operacije, a naš život je bio jednostavan, ali napet – rad, računi i tihi bol zbog želje za decom koju nismo imali. Kada sam videla bebe kako drhte na hladnoći, nešto se u meni prelomilo. Ostala sam uz njih dok nisu stigli policija i socijalna služba, bespomoćno gledajući kako ih odvode, dok sam u sebi već znala da njihova lica nikada neću zaboraviti.
Te noći sam sve ispričala Stefanu, a on me je, umesto strahom, iznenadio odlučnošću. Rešili smo da pokušamo da postanemo njihovi hranitelji, iako je novca bilo malo, a budućnost neizvesna. Kada nam je socijalna služba saopštila da su bliznakinje potpuno gluve i da mnoge porodice odbijaju takve slučajeve, nismo oklevali. Primili smo ih u svoj dom, nazvali ih Hana i Dijana i bacili se na učenje znakovnog jezika, neprospavane noći, papirologiju i težak put odgajanja dve bebe sa posebnim potrebama. Bilo je iscrpljujuće i preteško – ali to je bio najsrećniji period našeg života.
Tokom godina, devojčice su izrasle u briljantnu, izražajnu decu sa potpuno različitim ličnostima. Hana je obožavala umetnost i modu, dok je Dijana volela gradnju i rešavanje praktičnih problema. Borili smo se za tumače, prilagođavanja i poštovanje, učeći njih – ali i ceo svet – da gluvoća nije kvar. Rano su naučile da se zauzmu za sebe, a naš dom je bio ispunjen rukama koje „govore“, tihim smehom i ogromnom ljubavlju. Nikada nismo imali mnogo novca, ali smo imali smisao.
Sa dvanaest godina, devojčice su učestvovale na školskom takmičenju u dizajniranju adaptivne odeće, koje je spojilo Haninu kreativnost sa Dijaninim praktičnim razmišljanjem. Dizajnirale su odeću koja funkcioniše sa slušnim aparatima i senzornim potrebama, a da pritom ne izgleda „medicinski“. Bili smo ponosni bez obzira na ishod – ali kada nas je pozvala jedna kompanija za dečiju odeću i rekla da žele da pretvore taj projekat u pravu, plaćenu saradnju, sa prihodima koji bi nam mogli promeniti život, zamalo mi je ispao telefon iz ruke. Devojčice su bile zapanjene, preplavljene emocijama i zbunjene, ali su brzo shvatile da su njihove ideje važne jer su proizašle iz njihovog proživljenog iskustva.
Te noći, nakon što se uzbuđenje smirilo, devojčice su me zagrlile i zahvalile mi što sam ih primila i naučila njihov jezik, što ih nikada nisam tretirala kao da su „preveliki teret“. Kasnije, dok sam sama posmatrala njihove slike iz doba kad su bile bebe, shvatila sam istinu: tog jutra pre mnogo godina nisam ja spasila samo dve ostavljene bebe. One su spasile mene, dale mom životu smisao, pravac i ljubav veću od svega što sam ikada poznavala. Ponekad se porodica ne planira – ona se pronađe, promrzla na pločniku, i promeni sve.