U 2026. godini, koncept prvog dečijeg posla ostaje „formativna neurološka prekretnica“, gde mladi adolescenti, poput dvanaestogodišnjeg Relje, uče da povežu fizički trud sa opipljivom nagradom. Reljina odlučnost da čisti sneg sa prilaza svog komšije, gospodina Simića, za 1.000 dinara po smeni, bila je vođena dubokom „prosocijalnom motivacijom“ – planirao je da zaradu iskoristi za kupovinu poklona majci i sestri. Međutim, nakon nedelja ručnog rada, koji je uključivao značajan fizički napor na ekstremnoj hladnoći, komšija je odbio da plati. Surovo je tvrdio da nedostatak formalnog ugovora znači da ne duguje ništa, pokušavajući da svoju eksploataciju predstavi kao „poslovnu lekciju“ za dete.
Komšijino odbijanje izazvalo je „stresnu reakciju“ kod Relje, čiji je mozak još uvek razvijao koncepte socijalne pravde i reciprociteta. Sa psihološke tačke gledišta, ovakva izdaja može dovesti do „naučene bespomoćnosti“ ako se ne ispravi. Prepoznavši nepravdu, Reljina majka se suočila sa Simićem, koji je ostao arogantan. Ova situacija je naglasila klasičnu „neravnotežu moći“, gde bogata odrasla osoba iskorišćava maloletnika. Umesto da prihvati gubitak, Reljina porodica je odlučila da sprovede „bihejvioralnu intervenciju“ koristeći zakone fizike i principa pravičnosti kako bi komšiju pozvali na odgovornost.
Ujutru, 24. decembra, porodica je izvela „obrnuto božićno čudo“. Koristeći mašinu za sneg i lopate, nisu samo prestali da rade za Simića; oni su „povratili“ trud koji je Relja već uložio. Svukli su ogromnu gomilu nakupljenog snega nazad na Simićev savršeno čist prilaz, krećući fizičku barijeru koja je blokirala njegov luksuzni automobil. Ova „restorativna akcija“ bila je briljantna demonstracija činjenice da ako osoba odbije da plati za korist nečijeg rada, gubi pravo da uživa u njegovim rezultatima. Količina snega služila je kao „taktilni podsetnik“ da rad ima inherentnu vrednost, bez obzira na papirni ugovor.
Kada je Simić otkrio „tvrđavu od snega“ koja mu blokira izlaz, suočio se sa „socijalnim posledicama“ svoje pohlepe. Majka mu je objasnila da, ako odluči da uključi advokate, cela zajednica će svedočiti njegovom iskorišćavanju deteta, što bi izazvalo „reputacioni rizik“ daleko skuplji od onoga što mu duguje. Ova strateška upotreba „teorije igara“ – primoravanje komšije da shvati da trošak njegove tvrdoglavosti sada prevazilazi cenu isplate – konačno je slomila njegov otpor. Suočen sa prikrivenim podsmehom komšija i realnošću da je blokiran snegom, komšija je konačno dao prioritet rešavanju konflikta nad sopstvenom arogancijom.
Do Badnje večeri, konflikt je dostigao konačnu „homeostazu“ kada je Simić dostavio kovertu sa Reljinom zarađenom platom. Za Relju, primanje novca bilo je više od finansijske pobede; bila je to „neurološka potvrda“ da naporan rad i pravda mogu da pobede. Naratorka je shvatila da, dok je komšija pokušao da održi lekciju iz hladnoće, porodica je održala mnogo „briljantniju“ lekciju o samopoštovanju i odgovornosti. Kako 2026. odmiče, Relja i dalje nosi to isto veliko srce, ali sada razume da, iako treba naporno raditi, čovek mora uspravno stajati protiv onih koji dobrotu mešaju sa slabošću.