Bio sam 32-godišnjak onog dana kada sam otkrio da zapravo nisam siroče. Do tog trenutka već sam sahranio ljude koje sam smatrao svojim roditeljima, kao i svoju baku Milicu. Tri dana nakon njene sahrane, poštom je stiglo pismo na kojem je moje ime bilo ispisano njenim rukopisom. Zurio sam u njega, oklevajući da ga otvorim, ali sam na kraju skuvao šolju čaja – iz navike, jer bi ona upravo to uradila – i otvorio kovertu. Njene reči su me pogodile jače od bilo kog posmrtnog govora: podsetila me je da nikada nisam bio neželjen, da je njena ljubav uvek bila dovoljna i da priča koju su mi pričali kao detetu o iznenadnoj smrti mojih roditelja nije bila istinita.
Kada mi je bilo šest godina, rekli su mi da su mi roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Sećam se kako sam zurio u mrlje na tepihu dok su odrasli oko mene šaputali, a onda me je baka povela kući. Pravila mi je palačinke za večeru i pružila mi dom koji je, uprkos tapetama koje su se ljuštile i podovima koji su škripali, delovao sigurno. Život sa njom bio je skroman, ali ispunjen – radila je neumorno u vešerajima i čistila kancelarije, lepila svoje iznošene cipele selotejpom, a ipak se uvek trudila da imam proslave rođendana, školski pribor i da mogu da idem na ekskurzije. Nije bila imućna, ali je njena požrtvovanost činila da sve što imamo deluje dovoljno. Svaki naš zajednički ritual – nedeljni čaj, odlasci u biblioteku, partije karata – bio je dokaz njene tihe, nepokolebljive ljubavi.
Sa petnaest godina sam se pobunio protiv našeg skučenog života i postao opsednut time što nemam auto, dok su se moji vršnjaci hvalili svojim. Svađao sam se, besneo, nazivao je škrticom, a ona mi nije odgovarala istom merom – ostala bi nepokolebljiva, pustila bi me da se izduvam i usput me tiho učila strpljenju, odgovornosti i prioritetima. Ta jedna noć sukoba naterala me je da uvežbavam izvinjenja koja nikada nisam izgovorio. Baš kada sam počeo da učim kako da praštam, dogodilo se nezamislivo: baka je iznenada umrla. Njeno odsustvo utišalo je kuću; njen džemper je beživotno visio preko stolice, njene papuče su stajale pored kreveta, a njeno blisko prisustvo nastavilo je da živi samo u sećanju.
Tri dana kasnije stiglo je pismo koje me je uputilo da pogledam iza plave kutije za cipele u njenom ormaru. Tamo sam pronašao fasciklu sa mojim imenom: štedne knjižice, fond za studije i malu polisu životnog osiguranja. A onda me je istina pogodila kao hladan talas: moji roditelji nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći – otišli su u zatvor. Baka je godinama lagala kako bi me zaštitila od surove realnosti: da su izabrali novac umesto mene i da su završili iza rešetaka zbog prevare i nanošenja teških telesnih povreda. Izgradila mi je život, štedela za moju budućnost i dala mi sve što mi je bilo potrebno, čak i ako je to značilo da mora da iskrivi istinu kako bi me sačuvala.
Sedamnaest godina kasnije, držao sam to krhko pismo pored male staklene statue na kojoj je bilo ugravirano moje ime – «Najbolja glumica, Regionalno pozorište». Nije Narodno pozorište u Beogradu, nije ogromno, ali je moje. Šapnuo sam njenom rukopisu, priznajući njenu mudrost: iznošene cipele, ono „ne“ za auto, laž – sve je to bila ljubav pod maskom. Možda moji roditelji negde još uvek postoje, ali nikada ih nisam potražio. Istina je danas jednostavna: sa šest godina sam mislio da sam izgubio sve; sa petnaest sam verovao da je najgora stvar nedostatak materijalnih stvari; a sa trideset i dve razumem da mi je bakina ljubav, čak i obavijena lažima, podarila život koji je zaista bio moj. Ona je izabrala mene, i taj izbor je oblikovao sve ono što sam danas postala.