Kada sam pozvao mamu da mi bude pratilja na maturskoj večeri, to nije bila šala niti predstava za druge – to je bio moj način da joj vratim bar delić onoga što je izgubila dok me je sama odgajala. Postala je majka sa 17 godina, odrekla se svoje mature, snova o fakultetu i cele mladosti da bih ja imao budućnost. Kako se sezona matura približavala, shvatio sam da želim da ona – bar jednom – oseti tu magiju koju je žrtvovala. Kada sam je pitao, plakala je i stalno iznova zapitkivala da li sam siguran, plašeći se da će me obrukati. Nisam se stideo ni najmanje – bio sam ponosan.
Moj očuh je u potpunosti podržao ideju, ali je moja polusestra Bojana reagovala sa otvorenom okrutnošću. Neprestano mi se rugala, nazivala tu ideju jadnom i govorila kako je mama previše stara i očajna da bi prisustvovala događaju za tinejdžere. Ignorisao sam njene komentare, čak i kada su postajali sve zlobniji, jer sam već imao plan koji ona nije mogla ni da zamisli. Na veče mature, mama je izgledala prelepo – elegantno, srećno i istovremeno nervozno. Kada smo stigli, ljudi su gledali, ali ne osuđivački. Profesori, roditelji i učenici su je hvalili, a moji prijatelji su je srdačno dočekali, što je umanjilo njene strahove.
Onda je Bojana odlučila da je javno ponizi, glasno joj se rugajući pred svima i aludirajući na to da joj tu nije mesto. Ostao sam smiren, uzeo mamu za ruku i odveo je dalje – jer sam nekoliko dana ranije nasamo razgovarao sa direktorom i koordinatorkom mature. Ispričao sam im maminu priču i zamolio za malo priznanje. Usred večeri, nakon što smo otplesali jedan ples, direktor je zaustavio muziku i pred celom školom odao počast mojoj mami za njenu žrtvu i snagu.
Salom se prolomio gromoglasan aplauz. Đaci su skandirali njeno ime, profesori su plakali, a moja mama je stajala kao ukopana od šoka, dok su joj suze klizile niz lice jer je shvatila da ova noć konačno pripada njoj. Na drugom kraju sale, Bojana je gledala kako se njen društveni ugled ruši dok su se njeni prijatelji zgađeno udaljavali od nje. Fotograf je zabeležio taj trenutak, koji je kasnije postao jedna od najdeljenijih uspomena sa mature u istoriji škole.
Kasnije te noći kod kuće, Bojana je eksplodirala od besa, odbacujući maminu žrtvu kao „patetičnu priču“. Tada je moj očuh istupio i odredio joj kaznu koju nikada neće zaboraviti – zabranu izlazaka, oduzimanje privilegija i obavezu da napiše rukom potpisano izvinjenje. Mama je plakala, savladana ne kaznom ili pohvalama, već ljubavlju. To je bila prava pobeda: videti je kako konačno spoznaje sopstvenu vrednost. Nikada nije bila greška, nikada teret – bila je i uvek će biti moj heroj.