Verovala sam da sam se udala u najdivniju porodicu koju čovek može da zamisli. Marko je bio pažljiv na onaj redak način – pamtio je najsitnije detalje, pokazivao tihu ljubaznost – a njegova majka LJilja delovala je podjednako toplo. Prihvatila me je kao ćerku, plakala je na našem venčanju, donosila supu kad sam bila bolesna i godinama dokazivala da nije stereotipna, teška svekrva. Kada smo Marko i ja imali poteškoća da ostanemo u drugom stanju i nakon nekoliko neuspelih pokušaja vantelesne oplodnje, LJilja me je tešila u mojim najmračnijim trenucima. Upravo tada je dala ponudu koja će promeniti sve: želela je da bude naša surogat-majka.
U početku mi se ta ideja činila nemogućom. LJilja je imala 52 godine, bila je u penziji, blaga i uporna u tome da je to njen poklon nama. Nakon što su lekari potvrdili da je medicinski bezbedno, i nakon savetovanja, advokata i neprobojnih ugovora, pristali smo. Odbila je bilo kakvu isplatu, govoreći: „Nosila sam Marka – mogu da nosim i ovu bebu.“ Kada se embrion uspešno usadio iz prvog pokušaja, činilo se kao čudo. Mesecima je LJilja bila oduševljena, slala nam je novosti i bebu zvala „vaše čudo“.
Međutim, kasno u trudnoći, nešto se promenilo. LJilja je počela da govori „moja beba“, šalila se kako će on često ostajati kod nje, a na lekarskim pregledima se čak izjašnjavala kao majka. Izrazila sam svoju zabrinutost, ali Marko je to pripisivao hormonima. Zatim, nakon što se beba – Relja – rodila prevremeno, sve se srušilo. Kada je medicinska sestra pokušala da mi ga preda, LJilja ju je zaustavila i izjavila da Relja pripada njoj jer ga je ona rodila. Naredila nam je da napustimo sobu, a mi smo slušali plač našeg novorođenčeta iza zatvorenih vrata.
Iako nam je bolnica na kraju predala Relju na osnovu pravne dokumentacije, LJilja nije prestajala. Zvala je usred noći, optuživala nas da smo ukrali „njenu“ bebu i ubrzo podnela tužbu za starateljstvo. Uz podršku nekih rođaka, tvrdila je da je bila žrtva emocionalne manipulacije i traume. Na sudu je njeno uplakano svedočenje bilo potresno, ali dokazi su bili jasni: DNK je potvrdio da je Relja biološki naše dete, a ugovor o surogat-majčinstvu je bio nedvosmislen. Sudija nam je dodelio puno starateljstvo i presudio da LJilja nema nikakva roditeljska prava.
Pobedili smo pravno – ali smo izgubili porodicu. Da bismo prekinuli maltretiranje, isplatili smo LJilji onoliko koliko bi zaradila profesionalna surogat-majka, prekinuli svaki kontakt, odselili se i počeli iznova. Kada me danas pitaju zašto nam je krug prijatelja tako mali, samo se nasmešim. LJubav ne znači uvek sigurnost, a velikodušnost ponekad može kriti nešto mnogo mračnije. Naučila sam na teži način da se neke granice nikada ne smeju preći – i da se neka čuda nikada ne bi smela stvarati unutar porodice.