Kupovina naše prve kuće trebalo je da bude ostvarenje sna za mog muža Marka i mene, nakon godina štednje i odricanja. Kuća nije bila savršena, ali je svaka mana delovala dragoceno jer je bila naša. Svaki vikend smo provodili renovirajući je, a uveče bismo iscrpljeni padali u krevet, sa farbom na rukama i mirisom jeftine pice, smejući se svojim greškama. Naš najveći ponos bila je dnevna soba, gde smo postavili nežne botaničke tapete koje su blago svetlucale na suncu. Bile su skupe, osetljive i savršene – mali luksuz koji smo sebi dozvolili. Kada smo odlučili da priredimo porodičnu večeru kako bismo pokazali svoj trud, bila sam uzbuđena kao nikada ranije.
Međutim, veče je krenulo po zlu kada je stigla moja zaova Jovana sa svojim sedmogodišnjim blizancima. Jovana i ja se nikada nismo slagale – ona je takmičarski nastrojena i često sve preokrene na priču o sebi – ali sam se trudila da ostanem ljubazna. Pripremila sam deci kutak za igru u dnevnoj sobi kako bi bili zabavljeni, čvrsto verujući da neće praviti probleme. To samopouzdanje je nestalo onog trenutka kada sam čula sumnjivo kikotanje. Kada sam ušla, skamenila sam se. Crveni, plavi i zeleni krugovi nacrtani flomasterima prekrivali su naše nove tapete od poda pa sve do visine kuka. Dečaci su me gledali ponosno, kao da su stvorili umetničko delo. Jovana je ušla, bacila pogled na štetu i nasmejala se. „Dečaci su dečaci“, rekla je sležući ramenima i dodala da zid „jednostavno možemo ponovo da uradimo“. Ta ravnodušnost bolela je skoro kao i same uništene tapete.
Sledeće nedelje isplivala je prava istina. Kada je Jovana ponovo došla u posetu, čula sam blizance kako uzbuđeno šapuću da žele opet da crtaju po zidovima jer je „mama rekla da dobijamo LEGO ako napravimo još jedno remek-delo“. Ostala sam kao ukopana u hodniku dok mi je dopiralo do svesti – to nije bio dečji nestašluk. Jovana ih je ohrabrivala. Želela je haos. Želela je da nas izbaci iz takta. Ta izdaja me je naterala da drhtim, i te večeri, nakon što sam sve ispričala Marku, odlučili smo da nam trebaju dokazi. Prilikom sledeće posete sakrila sam telefon blizu dečjeg stola i sve snimila. Kada su dečaci ponovili ono što sam već čula – da im je majka rekla da šaraju po tapetama kako bi me nervirali – znala sam da nema povratka.
Nekoliko dana kasnije, na zajedničkom porodičnom ručku, konačno sam se suočila sa Jovanom. Drhtavim rukama sam pustila snimak za stolom. Njeno lice je potpuno pobledelo dok su glasovi njenih sinova ispunjavali prostoriju, ponavljajući uputstva koja im je dala. Pokušala je sve da porekne, pre nego što je eksplodirala i počela da viče kako mi imamo kuću dok ona živi u „rupi“ pod kirijom, kako je trebalo da joj „ponudimo da se useli kod nas“ i da porodica mora da „deli“. Soba je utihnula dok je svima postajalo jasno da se ne radi o deci ili nezgodi – već o ljubomori koju je proživljavala kroz sopstvenu decu. Izletela je napolje sa blizancima i zalupila vrata, a po prvi put je Markova porodica videla njeno ponašanje onakvim kakvo zaista jeste.
Marko i ja smo na kraju platili 450 dolara da sredimo zid i odlučili se za jednostavnu boju žalfije – perivu, dugotrajnu i potpuno u našem stilu. Dok smo zajedno krečili dnevnu sobu, prskajući odeću farbom i pevajući uz stare pesme, frustracija je konačno nestala. Novi zid je delovao kao novi početak, a soba je povratila svoj mir. Nedelju dana kasnije, Jovana je objavila sliku na mrežama na kojoj njeni dečaci ponosno pokazuju nove LEGO setove – čime je nesvesno potvrdila sve što je uradila. Ali bes je tada već odavno prošao. Vratili smo svoj dom, postavili granice, a porodica je sada znala istinu bez potrebe da bilo šta objašnjavamo. Ponekad vam ne treba osveta – samo pritisnete snimanje, ostanete mirni i pustite ljude da sami pokažu ko su zapravo.