Nakon rođenja četvrtog deteta jedva sam spavala i jedva stizala da pojedem nešto između dojenja i nege bebe. Sve je postalo još teže jer se moja svekrva Vesna prema mojoj kuhinji ophodila kao prema sopstvenom švedskom stolu. Upadala bi nenajavljena u našu kuću, popila kafu koju sam tek skuvala, uzimala ostatke hrane koje sam sačuvala za sebe, a onda tvrdila kako je mislila da je sve „zajedničko“. Moj muž Marko me nikada nije podržao. Svaki put kada bih pokušala da objasnim da sam gladna i iscrpljena, on bi samo slegnuo ramenima i rekao da treba da se „opustim“.
Situacija je eskalirala kada sam napravila četiri domaće pice – po jednu za svako dete, jednu za Marka, jednu za sebe, pa čak i jednu za Vesnu jer je najavila da će svratiti. Kada sam kasnije gladna sišla u kuhinju, zatekla sam nju i Marka kako jedu i poslednje parče, čak i sa tanjira koji je moj trinaestogodišnji sin brižno ostavio za mene.
Suočila sam ih sa tim, ali su se oboje pravili da preterujem. Vesna se nasmejala i rekla da nije videla imena na kutijama. Marko je tvrdio da je to bila „slučajna greška“, a kada je Vesna nakon moje kritike besno izašla, pitao me je šta „nije u redu sa mnom“. Šta nije u redu? Bila sam porodilja, gladna, iscrpljena i tretirana kao teret u sopstvenom domu, dok su njih dvoje smatrali da imaju pravo da pojedu svaki obrok koji pripremim. Nakon što sam se isplakala u kuhinji okružena praznim kutijama od pice, obećala sam sebi da će se nešto promeniti.
Sledećeg jutra kupila sam neon nalepnice i jeftine nadzorne kamere. Pripremila sam obroke za celu nedelju i obeležila svaku posudu imenima koja su se mogla pročitati iz svemira. Posude za decu su bile pune. Moje su bile pune. Markove i Vesnine? Potpuno prazne. Zatim sam instalirala kamere uperene u frižider i čekala.
Nije prošlo mnogo pre nego što se Vesna ponovo pojavila i ušla bez kucanja. Kada je videla obeležene posude, pocrvenela je od besa i glasno se žalila kako je tretiraju kao „lopova“. Zatim je – baš kao što sam i očekivala – uzela posudu na kojoj je pisalo moje ime, „MILICA“, i sela da jede. Ono što nije znala: u sopstvenu hranu sam stavila blag laksativ – ništa opasno, ali dovoljno da joj očita lekciju.
Kada sam sišla i usput napomenula da jede nešto na čemu jasno piše moje ime, ona je samo odmahnula rukom. Međutim, 45 minuta kasnije, panično je otrčala u toalet. Kada je izašla – bleda i besna – optužila me je da sam je otrovala. Vesna je izletela iz kuće, a kada je Marko došao, napao me je. Ali ja sam mirno objasnila: nikoga nisam otrovala. Krala je moju hranu, ignorisala upozorenja i snosi posledice sopstvenih odluka.
Iste večeri sam objavila snimke sa kamera – samo Vesnu kako ulazi, otvara frižider, vidi nalepnice, besni i onda namerno uzima posudu sa mojim imenom. Nisam dodavala dramu, samo činjenice i kratku opasku o granicama. Video se brzo proširio i ljudi su počeli da pišu Vesni da je prešla svaku meru. Odjednom joj je postalo stalo do sramote koju je sama sebi priredila. Tražila je izvinjenje, ali sam odbila. Nisam je ja osramotila; osramotila je samu sebe tako što je stalno narušavala moj prostor i pokazivala nepoštovanje.
Po prvi put, Marko nije imao protivargument. Rekla sam mu tačno šta sam sve trpela – kako sam mesecima bila gladna dok su me on i njegova majka tretirali kao smetnju. Da Vesna nije ukrala moju hranu, ne bi joj bilo loše. To je bila istina.
U ove dve nedelje od tada, sve se promenilo. Vesna sada kulturno kuca, donosi svoje grickalice i više ništa u mojoj kuhinji nije pipnula. Marko je naučio da kuva jednostavna jela i više ne očekuje da ja sama vodim celo domaćinstvo. Moja deca imaju svoju hranu, ja imam svoju, i moja kuhinja se konačno ponovo čini kao moja.
Ono što sam naučila jeste da neki ljudi nauče lekciju tek kada posledice postanu neizbežne. Ljubazno sam molila, objašnjavala i postavljala granice. Ništa nije vredelo dok te granice nisam odbranila na način koji nisu mogli da ignorišu. Ponekad samoodbrana znači biti odlučan – možda čak i malo kreativan. I iskreno? Nakon svega što mi je Vesna priredila, osećala sam se kao da sam povratila svoj zdrav razum onog trenutka kada je konačno počela da poštuje moj prostor – čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko odlazaka u toalet.