Pripovedačica Nikolina i njena sestra Sandra odrasle su samo uz majku Mariju, koja je radila dva posla kako bi ih izvukla iz siromaštva. Nikolina, kao starija i svesna ranih teškoća, sećala se da je Marija često preskakala obroke kako bi nahranila svoje ćerke. To iskustvo probudilo je u Nikolini duboko poštovanje prema žrtvovanju. Sandra je, s druge strane, bila premlada da bi pamtila nemaštinu; odrasla je bezbrižna i sebična, često tražeći novac od majke čak i nakon završenog fakulteta.
Ovaj jaz postao je presudan kada je Marija pozvala Nikolinu i otkrila joj tragičnu dijagnozu: težak srčani defekt koji joj je, uz lečenje, davao samo godinu dana života, ubrzan godinama stresa i prekomernog rada. Nikolina se odmah zaklela da će preuzeti sve medicinske troškove, ali ju je Marija zamolila da vest zasad drži u tajnosti od Sandre, znajući da bi sestra samo tražila još novca.
Mesec dana kasnije, Sandra se vratila nakon raskida s dečkom da traži novac i tada je saznala za bolest. Odmah se suočila s Nikolinom, ali ne s tugom, već s optužbom: „Ne želim da posećuješ mamu.“ Sandra, ubeđena da je Nikolina motivisana samo nasledstvom, tvrdila je da će se useliti kod Marije kako bi bila njena jedina negovateljica, poručivši: „Neću te pustiti unutra.“ Nikolina je prepoznala ovaj providan i sebičan pokušaj da se osigura nasledstvo, ali Sandrina blokada je bila efikasna. Sandra je koristila stalne izgovore kako bi sprečila Nikolinu da dođe u posetu. Na kraju je Nikolina, uz majčinu pomoć, organizovala tajnu posetu tokom koje je šokirana saznala da je Sandra lagala majku, tvrdeći da Nikolina ne dolazi jer joj je majka „postala teret“.
Uprkos Sandrinom prisustvu, Marija je brinula o svojim finansijama i otkrila da Sandra troši veliki deo njenog novca. Nikolina je otišla direktno u bolnicu i dogovorila se sa doktorom Petrovićem da lično preuzme sve bolničke račune, čime je majku oslobodila finansijskih briga. Visoki troškovi su je ipak šokirali, ostavljajući je da se pita gde je, pored Sandrinih troškova, nestao ostatak majčine ušteđevine. Kada se Marijino stanje pogoršalo, primljena je u bolnicu, što je Nikolini omogućilo da je slobodno posećuje. Sandra, koja je sada otvoreno mrzela Nikolinu, pojačala je svoje prisustvo u bolnici kako bi „pridobila maminu pažnju“. U hodniku je potvrdila Nikolinine sumnje žaleći se da „postoje i drugi troškovi“ i zahtevajući novac za sopstveni život, što je Nikolina odlučno odbila.
Nekoliko dana kasnije, Marija je preminula. Nikolina je požurila u bolnicu, gde je zatekla Sandru i njenog advokata. Sandra joj je hladno uručila testament kojim je tražila celokupno nasledstvo za sebe, jer se ona „brinula o mami“. Ogorčena, Nikolina se okrenula od te scene i otišla kod doktora Petrovića, koji joj je izjavio saučešće. Zatim joj je pružio kovertu na kojoj je Marijinim rukopisom pisalo: „Za moju pravu kćer“. Unutra je Nikolina pronašla noviji, važeći testament koji joj ostavlja sve, uključujući i značajan, do tada nepoznat bankovni račun.
Uz testament je bila zakačena i Marijina poruka: „Rekla sam ti da sve razumem. Mogu da prepoznam pravu brigu i razlikujem je od sebičnih motiva. Zato sve ostavljam tebi, Nikolina.“ Marija je, uprkos narušenom zdravlju, bila potpuno svesna Sandrinih sebičnih motiva i Nikolinine iskrene dobrote. Svojim poslednjim činom, Marija je zaštitila Nikolinu i ispoštovala njenu nesebičnu negu poverivši joj sav imetak. Nikolina je odlučila da čuva uspomenu na majku živeći s istom ljubavlju i snagom, nalazeći utehu u saznanju da ju je majka čak i u smrti priznala kao svoju „pravu kćer“.