Dve godine pre glavnih događaja, Čedomir je izgubio levu nogu u nesreći tokom planinarenja. Njegov oporavak bio je potresna borba protiv fizičkog bola i psihičkog poniženja, ali se izborio i na kraju dobio prilagođenu protezu od karbonskih vlakana vrednu 7.000 dolara. Ovaj napredni uređaj nije bio samo oprema; bio je temelj njegove ponovo stečene nezavisnosti — omogućavao mu je da trči, planinari i živi bez potrebe da se stalno objašnjava drugima. Ta krhka „druga šansa“ za život učinila je kasniji postupak majke njegove devojke, Ljubice, dubokim napadom na sve što je mukotrpno izgradio.
Čedomir je planirao putovanje kamperom „samo za muškarce“, što je bila tradicija, ali mu je njegova devojka Milica to zamerila, povukavši se u hladnu tišinu. Dok je Čedomir noćio u kući Miličine majke, Ljubice, ostavio je svoju protezu pored kreveta. Sledećeg jutra se probudio i shvatio da je nema, a Milica je već bila otišla. Pronašao je Ljubicu u prizemlju, koja je njegovu nogu samozadovoljnim tonom nazvala „malom spravicom“. Nakon očajničke potrage, Čedomir je pronašao svoju skupocenu protezu u garaži, pod gomilom zarđalih delova automobila, sa nepopravljivom pukotinom na ležištu. Ljubičina namera bila je jasna: da sabotira njegov put i natera ga da ostane.
Kada se suočio sa njom, Ljubica se pravila nevina, ali je odmah počela da opravdava štetu tvrdeći da ih Čedomir „napušta“, glumeći žrtvu. Protezu je nazvala suviše krhkom i arogantno izjavila: „Pa dobro ti ide i sa tim štakama“, pokazujući potpuno nepoštovanje prema njegovim medicinskim potrebama i nazivajući njegovu zavisnost od proteze „jadnom“. Čedomir je shvatio da nije stvar u putovanju, već u Ljubičinoj potrebi za kontrolom i njegovom poniženju. Ponovo osuđen na štake, bio je lišen nezavisnosti i morao je da otkaže put. Kada mu je Milica kasnije ponudila slabo, naučeno izvinjenje, tvrdeći da njena majka samo nije želela da se ona oseća „izostavljeno“, Čedomir je odlučio da dela.
Čedomir je snimio Ljubicu kako u svojoj aroganciji spremno priznaje namernu štetu: „Da, sakrila sam je. Da, oštetila sam je. I uradiću to opet ako to znači da moja ćerka neće plakati.“ Sa tim dokazom, Čedomir je odmah kontaktirao advokata i podneo tužbu za uništenje imovine i zlonamerno oštećenje medicinskog pomagala. Ljubica se u početku smejala sudskim dokumentima, ali proces nije dugo trajao. Za šest nedelja presuda je bila konačna: Ljubica je osuđena da plati punih 7.000 dolara troškova zamene, plus advokatske troškove. Prizor njenog sloma u trenutku izricanja presude bio je duboko zadovoljavajuć.
Nakon što je dobio spor, Čedomir se iselio. Milica ga je napala, optužujući ga da joj je „uništio život“ i uzeo majčinu ušteđevinu za penziju. Čedomir je odlučno odgovorio da je Ljubica sama uništila svoj život zlonamernom sabotažom. Kada je upitao Milicu zašto ga nije branila ili osudila nepravdu, priznala je da je ćutala iz komfora, jer je tako bilo lakše nego da se suprotstavi majci. Čedomir je shvatio da je Milica svojim ćutanjem izabrala stranu. Prekinuo je vezu, znajući da „ljubav bez poštovanja nije ljubav“. Sa svojom novom, boljom protezom, Čedomir je vratio svoj život i odlučio da stoji uspravno, pod sopstvenim uslovima.