Ružica (31) bila je skrhana bolom nakon svog četvrtog gubitka trudnoće – mrtvorođenčeta u 31. nedelji – kada se na njenim vratima pojavila njena 21-godišnja zaova, Višnja. Višnja je bila trudna, u suzama i ostavljena od strane oca deteta. Uprkos sopstvenoj dubokoj patnji, Ružica i njen suprug Viktor odmah su primili Višnju, ponudili joj utehu i obećanje da neće biti sama. Na kratko, Ružica je verovala da bi pomaganje Višnji mogao biti put ka njenom sopstvenom isceljenju.
Međutim, Ružičin dom bio je njeno pažljivo izgrađeno utočište, koje joj je pružalo red i čistoću neophodnu za suočavanje sa bolom. Višnjino prisustvo se brzo pretvorilo u haos: nered, prljavi sudovi i vlažni peškiri koji su se gomilali činili su da kuća izgleda kao da je pod „invazijom“.
Višnjin haos ubrzo su pratile i visoke ambicije i zahtevi. Očekivala je da Ružica pere njen veš i kuva posebna jela – čak je zahtevala „limun piletinu“ zbog bebe – iako je Ružica radila puno radno vreme i oporavljala se od traume gubitka deteta. Ružica je gutala svoj gnev sve dok, stojeći nad sudoperom punom Višnjinih masnih tanjira, nije shvatila da je u sopstvenoj kući degradirana u sluškinju. Kada se suprotstavila Viktoru, on je odbacio njen bol i sugerisao da bi je moglo „izlečiti“ ako bi „svu“ svoju tugu kanalisala u brigu o Višnji i njenoj bebi. Ova izjava je slomila Ružicu, otkrivši da Viktor očekuje da ona žrtvuje svoje emocionalne potrebe i prostor zarad udobnosti njegove sestre.
Konačni slom dogodio se zbog male, lične utehe: pakovanja makarona sa sirom (mac and cheese), jedine hrane koju je Ružica mogla da jede. Višnja ih je pojela, iako ju je Ružica direktno i očajnički molila da ih ne dira. Kada ju je suočila s tim, Viktor je branio Višnju izjavivši: „Život se sastoji od žrtvovanja. Zar ne možeš bar jednom da budeš manje sebična?“
Situacija je eskalirala tokom proslave povodom dolaska bebe (baby shower), koju je Višnja organizovala bez pitanja. Viktor je poveo goste na sprat da pokaže dečiju sobu – prostor koji je Ružica mukotrpno pripremala za svoju izgubljenu bebu i koji je držala zaključanim od tragedije. Kada je Ružica videla da je njeno utočište potpuno preuređeno i da ga je Višnja prisvojila, potpuno se slomila. Višnjin okrutan odgovor – „Nisam ja kriva što ti nisi mogla da izneseš bebu do kraja, Ružice. Zašto bi soba propadala? Tako si sebična“ – bio je ultimativna izdaja.
Ružica je zahtevala da Viktor bira između svoje sestre i svoje žene, ali on je ćutao, birajući sestru svojom pasivnošću. Ružica je tada zahtevala da oboje napuste njenu kuću, jer ju je ona kupila i otplatila. Sledećeg jutra, Viktor se vratio tvrdeći da želi da popravi brak, ali je odmah svalio krivicu na Ružicu rekavši: „Možda je moja sestra bila u pravu. Možda se sve ovo ne bi desilo da ti nisi gubila naše bebe. Ti si ta koja je sebična, Ružice – oduvek si bila.“
U trenutku čistog besa, Ružica mu je opalila šamar, što je pokrenulo Viktorovu eksplozivnu i nasilnu tugu: počeo je da lomi njene stvari, kida ukrase i udario je rupu u zidu.
Videvši Viktorovu skrivenu tamu i fizičko uništenje svog sigurnog utočišta, Ružica je konačno pronašla snagu da zaštiti sebe. Uspešno ga je izbacila iz kuće i odmah pozvala svoju majku, koja je fotografisala štetu i savetovala joj da podnese zahtev za razvod i tuži Viktora za emocionalnu i fizičku štetu. Ružica je shvatila da poslednja kap nije bila jedan izolovan događaj, već kumulativni efekat svakog odbacivanja, svake invazije i svakog ćutanja koji su je primoravali da nestane u sopstvenom domu. Odlučivši da napusti brak i zaštiti svoj dom, Ružica je konačno odabrala da ne nestane, zaključivši da, iako je tuga uništila njen brak, ona sada samu sebe definiše izborom da preživi.