Margita, udovica i vaspitačica u penziji, bila je potpuno slomljena kada je njena ćerka Ana poginula u avionskoj nesreći, ostavivši za sobom trogodišnjeg sina Stefana. Dok se Margita još uvek teturala od bola, boreći se da pruži stabilnost svom unuku, suočila se sa još većom izdajom. Anin muž, Marko, došao je nekoliko nedelja nakon sahrane i bez oklevanja izjavio da je „još uvek mlad“ i da želi da „živi svoj život“. Ostavio je Stefanove kofere na tremu i odvezao se, napustivši sina bez reči. Margita je ostala sama da podiže traumatizovanog dečaka u Aninoj maloj, skromnoj kući. Radila je više poslova kao čistačica i pekarica, žrtvujući sopstvenu udobnost i zdravlje kako bi Stefanu pružila normalno i srećno detinjstvo, postavši jedina konstanta u njegovom životu.
Uprkos svim nedaćama, Stefan je procvetao pod Margitinom brigom i izrastao u pažljivog i uspešnog čoveka. Do svoje 25. godine postao je imućan zahvaljujući svojoj karijeri. Njegov prvi prioritet bila je bakina sigurnost: kupio je luksuzni novi dom i uselio Margitu u njega, insistirajući da prestane da radi i da konačno dozvoli sebi da drugi brinu o njoj. Margita je, posle decenija borbe, konačno pronašla mir. Međutim, zadržali su staru kuću – koja je bila puna uspomena na Anu i njihov raniji život – iako ju je vreme pretvorilo u ruševinu.
Prošlost se vratila kada je stari komšija pozvao Margitu da javi da se Marko ponovo pojavio kod napuštene stare kuće. Izgledao je mršavo i istrošeno, ali je i dalje imao onaj nadmeni stav. Stefan, koji je čuo razgovor, naložio je komšiji da Marku da njihovu novu adresu, jer je želeo da se suoči sa čovekom koji ih je napustio. Dva dana kasnije, Marko je stigao u svom zarđalom automobilu ispred njihove nove vile. Njegov početni šok brzo se pretvorio u providnu pohlepu dok je posmatrao Stefanov uspeh. Pružio je Stefanu pravni dokument u kojem je zahtevao da bude priznat kao suvlasnik stare, ruinirane kuće, tvrdeći da mu njegova „krv i nasleđe“ daju pravo na udeo u Stefanovom uspehu.
Marko je tvrdio da je „pošteno“ da on dobije tu staru kuću, ali Stefan je tiho odbio papir. Objasnio je da je ta kuća njihovo utočište, a ne predmet trgovine, i da pripada njima dvoma – a ne Marku. Stefan je najavio nameru da restaurira kuću, a ne da je proda, kao spomenik svojoj majci i Margitinoj ljubavi. Direktno se suočio sa Markom: „Dali ste mi život, to je tačno. A onda ste otišli. Ona mi je dala sve ostalo.“ Marko je, zatečen, upitno pogledao u Margitu nadajući se kompromisu, ali se ona jednostavno okrenula i ušla unutra sa Stefanom, povukavši jasnu granicu. Margita je kasnije potvrdila Stefanu da Marko nikada nije finansijski doprineo kući, što je njegovom zahtevu oduzelo svaki legitimitet.
Stefan i Margita su odlučili da svoje resurse ulože u obnovu prvobitne kuće, videvši to kao projekat ljubavi i počast Aninom nasleđu. Marko je poslednji put prošao pored stare kuće, ali se nije zaustavio niti kucao, jer je konačno shvatio da nema mesta u njihovom novom, uspešnom životu. Margita je zaključila da je Marko ceo život bežao od odgovornosti, samo da bi se vratio i video da ga niko i ništa ne čeka. Prava suština porodice, shvatila je, ne definiše se onim ko ode, već onim ko ostane. Stefan, jak, čestit i lojalan, bio je njena porodica, dokazujući da su se održali uz stvari koje su najvažnije: jedno uz drugo i svoje uspomene.