Kada mi je majka umrla, ostavila mi je svoju kuću na jezeru – tiho svetilište u kojem je slikala, sanjala i naučila me da se mir može pronaći u najjednostavnijim trenucima. Detinjstvo sam provela gledajući je kako na obali meša akvarel boje, kako pravi palačinke sa borovnicama na starom šporetu i kako se šćućurimo jedno uz drugo tokom kišnih popodneva. Nakon njene smrti, ta kuća je postala sveta zemlja, poslednje netaknuto mesto koje je još uvek čuvalo njenu toplinu. Nikada je nisam izdavala, nikada delila, i posećivala sam je samo kada sam želela da joj budem blizu. To je bilo jedino mesto na svetu koje je čuvalo uspomenu na nju baš onako kako ga je ostavila.
Moj otac se brzo ponovo oženio i izabrao Katarinu – ženu čija je savršeno ispolirana fasada skrivala hladno i podrugljivo srce. Zamenila je mamine ručno rađene prekrivače hromiranim dekorom, kritikovala njenu umetnost i ismevala njen nežni, boemski stil sa šećernom ironijom. Njene prijateljice bi dolazile na večeri uz vino i kikotale se „hipisovskoj majci prirodi“, tretirajući moju majku kao neku čudnu figuru, a ne kao pravo ljudsko biće koje je svoju dušu utkano u naš dom. Godinama sam gutala te uvrede, ali sam jedno stavila do znanja: kuća na jezeru je bila zabranjena zona. Pripadala je meni i bila je svetinja.
Međutim, na petu godišnjicu mamine smrti, srce mi je sišlo u pete kada sam stigla i videla četiri nepoznata automobila na prilazu, uz glasnu muziku koja je dopirala iz kuće. Kroz prozor sam videla Katarinu i njene prijateljice kako slave, piju skupo vino, izležavaju se u kupaćim kostimima – a jedna žena je koristila jedan od maminog ručno rađenog jastuka kao oslonac za noge. Ismevale su njene slike, njene mirišljave štapiće, njeno baštovanstvo – sve one mirne stvari koje su je činile onim što jeste. Povukla sam se pre nego što su me videle, besna i drhteći, ali mi je odjednom postalo jasno: ništa nije bilo obijeno. Katarina je ukrala moj ključ.
Suočila sam se sa njom dva dana kasnije, ali je ona sve to odbacila uz podrugljiv osmeh, nazivajući me dramatičnom i tvrdeći da me tuga čini „posesivnom“. Ono što nije znala: godinu dana ranije sam instalirala kompletan sigurnosni sistem. Moj advokat i ja smo prikupili snimke na kojima se vidi kako mojim ukradenim ključem otključava kuću, kako njene prijateljice lome jedan od maminih radova na staklu i kako se ona sama u porukama hvali da je slavila u „hipijevskoj kolibi“. Te poruke – zajedno sa videom – bile su razarajuće na sudu. Čak ju je i njen advokat napustio nakon što je saznao prema kome se tako nepoštovala, jer je moja majka nekada pomogla njegovoj ženi da prebrodi postporođajnu depresiju. Karma radi tiho, ali veoma efikasno.
Katarina je optužena za ometanje poseda i krađu, osuđena da plati štetu i zakonski obavezana da se drži podalje od mene i kuće na jezeru. Dva meseca kasnije, otac ju je zamolio da se iseli – iluzija je konačno pukla. Danas kuću na jezeru obezbeđujem bolje nego ikada, ali njen duh je nepromenjen – i dalje miran, i dalje ispunjen svetlošću žene koja ju je ispunila ljubavlju. Odlazim tamo da joj odam počast, da dišem, da se sećam. I svaki put kada uđem, tiho joj zahvalim što mi je ostavila mesto dovoljno snažno da preživi čak i najružnije napade.