Pripovedačica, Jelena, četrdesetogodišnja samohrana majka i frilens računovođa, sama je odgajala svoje dvoje dece – petogodišnjeg Jovana i trogodišnju Sofiju – otkako je njihov otac, Luka, nestao tri nedelje nakon Sofijinog rođenja. Rad od kuće nudio joj je fleksibilnost, ali ju je ostavljao hronično iscrpljenom dok je balansirala između posla i neprestane potražnje mališana. Jedne posebno naporne ponedeljkove noći, ostavila je kuhinju u potpunom haosu. Sledećeg jutra doživela je šok: kuhinja je bila besprekorna, sudovi oprani i složeni, a radne površine izglancane. Ovaj neobjašnjivi fenomen se ponavljao – u frižideru su se pojavljivale namirnice koje nije kupila, a smeće je bilo izneto, što ju je navelo na pomisao da pati od gubitka pamćenja uzrokovanog stresom.
Odlučna da reši misteriju, Jelena se jedne noći sakrila iza kauča u dnevnoj sobi. U 2:47 ujutru čula je tihi, oprezni klik zadnjih vrata, a zatim spore korake. Srce joj je lupalo dok je visoka, plećata senka ulazila u kuhinju. Kada je svetlost otvorenog frižidera obasjala lice te prilike dok se ispravljala, Jelena je ostala bez teksta: bio je to Luka, njen bivši muž. On se trgao i objasnio da nikada nije promenio svoj ključ, a kada ju je jedne noći zatekao kako spava od umora, bilo ga je previše sramota da je probudi. Umesto toga, videvši koliko je preopterećena, odlučio je da „prvo pomogne“ tako što će usred noći čistiti i dopunjavati frižider.
Kada ga je pritisla da kaže istinu, Luka je priznao pravi razlog zašto ih je ostavio pre tri godine: nije bio samo preopterećen, bio je u užasnoj situaciji. Posao mu je propao i utapao se u dugovima. Krio je istinu od Jelene, a kada se Sofija rodila, uhvatila ga je panika jer je verovao da će ih sve izneveriti. Mislio je da će, ako ode, Jelena i deca imati šansu za novi početak bez njega kako ih on ne bi „povukao na dno“. Priznao je da je to bio pogrešan izbor, ali je tvrdio da je bio toliko duboko u očaju da nije video drugi izlaz.
Luka je otkrio da odluka o povratku nije bila iznenadna. Nakon što je dugo proveo „na dnu“, pronašao je pomoć u grupnoj terapiji gde je upoznao prijatelja Petra, koji ga je inspirisao da popravi haos koji je napravio. Jelena je slušala dok je Luka nabrajao korake koje je preduzeo da bi sredio svoj život, uključujući i stručnu pomoć. Iako mu nije odmah poverovala – znajući da tri godine bola ne mogu izbrisati ponoćna izvinjenja – saslušala je slomljenog čoveka koji joj je nekada bio muž. Kada je konačno otišao u svitanje, obećao je da će se vratiti, „ovog puta po danu“.
Luka je održao obećanje i vratio se sa keksom i igračkama, kucajući na ulazna vrata umesto da se ušunja. Jovan i Sofija su ga, uprkos početnom oklevanju, brzo prihvatili dok je klečao na podu igrajući se Legom. Luka je odmah preuzeo ulogu oca, vozeći ih u školu i pomažući oko domaćih zadataka. Jelena shvata da, iako ne mogu da vrate svoj propali brak, imaju šansu da izgrade „nešto novo, nešto stabilnije“. Zna da je put pred njima haotičan, komplikovan i ispunjen starim strahovima i ožiljcima. Pitanje ostaje: treba li da nastavi da gradi te mostove kako bi deca imala oca i kako bi prihvatila pomoć koja joj je očajnički potrebna, ili srlja u novi pad?