Nikada nisam mislila da ću morati da biram između svoje dece. Moje ćerke, Tara i Maša, vratile su se kući nakon fakulteta, boreći se sa poslovima i kirijom, dok je moj sedmogodišnji sin Jakov zavisio od moje ljubavi i sigurnosti. One su iz mog prvog braka, a gorčina koju je njihov otac ostavio za sobom još uvek se osećala; držala ih je podalje od mene i učinila ih ravnodušnim prema Vladi, mom pokojnom suprugu i Jakovljevom ocu.
Kada se dogodila tragedija i Vlada preminuo, naš dom je zahvatila tuga. Jakov, kome je bila potrebna uteha, oslanjao se na mene, dok su se moje ćerke uselile usred te noćne more. U početku su bile ljubazne, čak i saosećajne, ali njihova hladnoća prema Jakovu bila je očigledna. Ignorisale su njegove pokušaje da se poveže s njima, ostavljajući ga frustriranim i povređenim — bespomoćno dete zarobljeno u posledicama zamerki odraslih.
Prekretnica se dogodila kada se Jakov razboleo. Poverila sam Tari i Maši da ga pripaze samo na par sati, samo da bih saznala da su ignorisale njegove pozive i poruke. Moj sin, bled i drhtav, ostavljen je potpuno sam dok su one smišljale izgovore. Ta spoznaja me je teško pogodila: njihova ogorčenost prema njegovom ocu potisnula je svaki osećaj odgovornosti ili saosećanja.
Bes, tuga i zaštitnički instinkt sudarili su se u meni. Suočila sam svoje ćerke sa onim što su uradile i zahtevala objašnjenje. Njihova izvinjenja su zvučala prazno, a izgovori slabašno. U tom trenutku sam znala da moram da delujem — ne iz zlobe, već iz dužnosti da zaštitim Jakova. Dala sam im nedelju dana da se isele, ne zato što ih manje volim, već zato što više nisam mogla da dopustim njihovo zanemarivanje.
Sada je moj dom mirniji, ali sigurniji. Jakov se ponovo oseća bezbedno, više nije u senci ogorčenosti i ravnodušnosti. Odluka da njega stavim ispred svojih starijih ćerki bila je bolna, ali neophodna. Neću dozvoliti da moj najmlađi sin odrasta osećajući se nevoljeno ili zapostavljeno. Uradila sam ono što bi svaka majka uradila: zaštitila sam svoje dete, čak i kada ta odluka slama srce.