Narator, 28-godišnji otac, došao je kući oko 18 časova i zatekao kuću obavijenu uznemirujućom težinom. Njegov sin od tri nedelje, Luka, plakao je nekontrolisano. To nije bilo tipično plakanje zbog gladi ili umora; bio je to očajnički, promukli vrisak od kojeg ga je podišla jeza. Odmah je pozvao svoju ženu, Jelenu, i pronašao je kako drhti, lica skrivenog u šakama, pored kuhinjskog pulta. Jecajući je priznala da je Luka plakao „ceo… dan“ i da ništa što je pokušala nije pomoglo. Priznala je da ne zna razlog njegove patnje.
Otac je smirio Jelenu i požurio u dečiju sobu, gde je buka Lukinog neprestanog, promuklog vrištanja bila nepodnošljiva. Beba je bila crvena u licu i stenjala je između jecaja. Otac je pokušao da ostane pribran i izvršio je detaljan pregled: pelena, temperatura, odeća i pokrivač – sve je bilo u redu. Ipak, plač se pojačavao i postajao sve oštriji, dok nije zazvučao kao čista agonija. Pokušao je sve – da navuče zavese, peva, nežno ljulja i mazi ga – ali ništa nije donosilo olakšanje. Oca je obuzimao mučan osećaj da im promiče nešto najbitnije.
Odlučan da pronađe uzrok sinovljeve muke, sagnuo se i prešao rukom preko unutrašnjosti krevetića. Prsti su mu dotakli nešto neobično ispod čaršava. Podigao je ivicu dušeka da ispita čudnu teksturu, a prizor ispod isisao je svu toplinu iz njegovog tela. Njegova trenutna, zgranuta reakcija bila je: „O MOJ BOŽE!“ Direktno ispod tankog čaršava, gde je Lukino malo telo ležalo i vrištalo ceo dan, nalazio se električni grejač (termofor), uključen u struju i podešen na najjači stepen grejanja. Beba nije plakala zbog obične nelagodnosti; satima je ležala na usijanoj površini. „Bila je spržena“, šapnuo je otac kasnije, opisujući crvene mrlje koje su se već stvarale na Lukinim leđima. Pogledao je Jelenu, čije su oči bile širom otvorene od užasa i zbunjenosti. „Stavila sam ga jutros samo na minut da ugrejem dušek pre nego što ga spustim“, zamuckivala je, potpuno zgrožena. „Sigurno sam zaboravila da ga isključim iz struje.“ Očevo ogromno olakšanje što mu je sin na sigurnom odmah je zamenio čist, usijani bes zbog takve opasne nemarnosti.
Otac je odmah podigao Luku i požurio do stola za povijanje, skinuo vrelu odeću i nežno pregledao bebinu kožu. Lukina leđa su bila crvena i iziritirana, ali srećom bez plikova, zahvaljujući tankom ćebetu i stalnom bebinom vrpoljenju, što je verovatno sprečilo teže opekotine. Nakon što je ohladio mesto i naneo umirujuću kremu, Luka je, sada sklonjen od bolnog izvora toplote, polako počeo da se smiruje i utonuo u iscrpljen san. Otac se okrenuo ženi koja je nekontrolisano jecala, ali nije mogao da razgovara sa njom; šok i bes su bili previše intenzivni. Odmah je pozvao pedijatra, koji je potvrdio da je beba dobro, ali je savetovao stalni nadzor.
Te noći otac je spavao na kauču, sa Lukom sigurnim u kolevci pored sebe, nesposoban da uopšte pogleda Jelenu, svestan da će ovaj trenutak zamalo izbegnute tragedije zauvek obeležiti njihov odnos i njegovo poverenje u njeno prosuđivanje.