Kada sam stigao u bolnicu da odvedem svoju ženu Suzanu i naše novorođene bliznakinje kući, doživeo sam šok: nestala je, ostavivši za sobom samo zagonetnu poruku. Ruke su mi drhtale dok sam je iznova čitao, a reči su me sledile: „Zbogom. Čuvaj ih. Pitaj svoju majku ZAŠTO mi je to uradila.“ Sve što sam planirao – naša radost, naša porodica, naša budućnost – činilo se slomljenim. Držao sam naše sićušne ćerke u naručju, njišući ih, pokušavajući istovremeno da shvatim šta se dogodilo i zašto je Suzana nestala bez ijedne reči.
Kada smo stigli kući, situacija se pogoršala. Moja majka, Milica, dočekala me je entuzijastično, donoseći ručak, ali toplina njenog gesta je nestala kada sam je suočio sa porukom. Istina je izlazila na videlo u fragmentima, a zatim i u potpunosti: godinama je podrivala Suzanu, sejala sumnju i činila da se oseća nesposobnom. Svaka mala kritika, svaki „dobronameran“ komentar pretvorio se u nepodnošljiv teret koji je oterao Suzanu upravo u trenutku kada je naša porodica trebala da slavi rođenje naših bliznakinja.
Preplavljen emocijama, iscrpljen i u žalosti, pokušavao sam da se snađem kao samohrani roditelj dok sam tragao za Suzanom. Besane noći su se pretapale u beskrajne dane ispunjene menjanjem pelena, rasporedima hranjenja i plačem beba, ali i plačem mog sopstvenog srca. Obraćao sam se njenim prijateljima i porodici, očajnički tražeći tragove, i saznao malo toga, osim da se Suzana osećala zarobljenom i izolovanom, u strahu da bilo kome prizna koliki joj teret predstavlja ponašanje moje majke. Praznina njenog nestanka postala je stalna bol, ali tračak nade se pojavio kada sam dobio njenu fotografiju sa bliznakinjama, uz kratku poruku u kojoj je molila za oproštaj.
Meseci su prolazili bez ikakvog traga, a prvi rođendan naših bliznakinja bio je gorko-sladak. Život je tekao dalje, ali čežnja za Suzanom nikada nije izbledela. A onda, jedne večeri, neko je pokucao na vrata i sve se promenilo: stajala je tamo, na našem tremu, sa suzama u očima, malom poklon-kesom u ruci i neodlučnim osmehom. Objasnila je kako su je postporođajna depresija, okrutnost moje majke i sopstveni osećaj nedovoljnosti naterali da ode, ali da su joj terapija i vreme pomogli da povrati snagu i samopouzdanje.
Ponovo ujedinjeni, suočili smo se sa sporim i izazovnim radom na zajedničkom isceljenju. Nije bilo lako, ali naša ljubav, naša otpornost i radost u podizanju Anje i Jane postali su naš oslonac. Zajedno smo ponovo izgradili ono što je zamalo bilo izgubljeno i naučili da oproštaj, razumevanje i zajednička posvećenost mogu zaceliti čak i najdublje rane. Naša porodica, nekada slomljena, ponovo je počela da cveta, jača zahvaljujući iskušenjima koja smo preživeli.