Sada imam 75 godina i naučila sam da zlo ne dolazi uvek sa rogovima ili očnjacima – ono može ušetati u tvoj život našminkano, sa dizajnerskim torbama i osmehom lažne srdačnosti. Moje ime je Bosiljka, i od svoje 24. godine živim u istoj seoskoj kući nadomak Zrenjanina. Moj pokojni suprug Đorđe i ja smo je podigli iz temelja, uloživši silan znoj i ljubav u svaki zid i pod. Naš sin Marko bio je centar našeg sveta – ljubazan, strpljiv i pun života. Kada nam je predstavio Tijanu, svoju verenicu, želela sam da mi se dopadne, ali njen savršen osmeh i hladni, nadmeni maniri odmah su upalili alarm koji smo Đorđe i ja, zbog Markove sreće, ignorisali.
U početku je Tijana delovala bezopasno, čak i šarmantno, ali ubrzo su se pojavile pukotine. Odbijala je moju domaću pitu od višanja, drsko se ophodila prema konobarima i suptilno se hvalila svojim bogatstvom na snishodljiv način. Đorđe je ćutke primećivao njenu egocentričnost, a ja sam nemoćno gledala kako Marko sve više potpada pod njen uticaj. Kada su se venčali i preselili u kuću blizu Beograda, Tijana je pokazala svoje pravo lice – hvalila se Markovim finansijskim doprinosima i polako se uvlačila u svaki deo našeg porodičnog života. Tolerisala sam to, ubeđena da ljubav zahteva strpljenje, sve dok nas nije zadesila tragedija. Marko je u 41. godini doživeo infarkt, a Đorđe je preminuo samo dva meseca kasnije. Ostala sam sama u svom bolu – a Tijana je odjednom odlučila da preuzme kontrolu nad svime što nam je bilo drago.
Nakon njihove smrti, Tijana se uselila nepozvana. Markovu kuću je proglasila svojom, ispreturala nameštaj, bacila Đorđeve stvari i priređivala bučne zabave koje su remetile moj mir. Čak je pokušala da pretura po Đorđevom privatnom pisaćem stolu, pretvarajući se da mi „čini uslugu“ uvođenjem reda, dok mi je usput suptilno pretila. Pokušala sam da razgovaram sa njom, ali ona bi se samo hladno nasmešila, uverena da joj moje godine i ranjivost daju prednost. Postalo je jasno da nije samo bezosećajna – bila je proračunata i otimala mi je život i dom, dok je okolina verovala u njenu priču o „požrtvovanosti“.
A onda se sudbina umešala. Tijanino nepromišljeno ponašanje kulminiralo je požarom u kući koji je ugrozio i imovinu i nju samu. Uprkos njenim pokušajima da prisvoji vlasništvo, izveštaj vatrogasaca i dokumentacija potvrdili su da sam ja jedini zakonski vlasnik, a njen zahtev za osiguranje je odbijen. Nadležni su intervenisali i ubrzo je stigao nalog za iseljenje. Dok sam gledala kako se pakuje i odlazi, osetila sam tihu satisfakciju – povratak onoga što mi je bilo oduzeto. Haos koji je unela u moj život je nestao, ostavljajući tišinu i osećaj sigurnosti koji mesecima nisam osetila.
Kasnije je osiguranje obnovilo kuću. Kada sam konačno ponovo ušla unutra, miris sveže farbe i piljevine bio je simbol novog početka. Stiglo je pismo, nepotpisano, ali nedvosmisleno njeno, u kojem se izvinjavala za svoje ponašanje. Ipak, reči mi nisu bile potrebne da bih videla njen poraz. Shvatila sam da oproštaj nije bio zbog nje – bio je zbog mene, da bih ponovo mogla da prodišem i vratim svoj život. Sada svako jutro sedim na tremu uz kafu, jabuke cvetaju, pomoćna zgrada miruje, a svake noći obilazim kuću, zaključavam vrata i šapućem zidovima: „Sada ste sigurni. Otišla je.“