Moj muž Nikola me nikada nije terao; držao me je za ruku dok sam potpisivala papire za surogat majčinstvo, govoreći mi da to radimo za našeg sina Luku. Mislila sam da se radi o nama, o našoj budućnosti – ali istina je bila da smo time otplaćivali dugove njegove majke. Kada sam konačno sve shvatila, već sam rodila dve bebe koje nisu bile moje i pritom izgubila skoro sve, uključujući i čoveka za koga sam mislila da ga volim.
Kada je Nikola prvi put predložio surogat majčinstvo, predstavio je to kao privremenu žrtvu za veće dobro. Podsećao me je na moju laku trudnoću sa Lukom i slikao viziju finansijske slobode i stabilnosti. U početku je to zvučalo razumno. Tokom prve trudnoće sve je delovalo izvodljivo – roditelji kojima sam nosila dete bili su ljubazni i puni poštovanja, Nikola je pomagao više nego što sam očekivala, i dopustila sam sebi da verujem da smo zaista tim. Ali, ispod površine, tiho sam predavala delove sebe, ne shvatajući da se moje telo i moj trud koriste za tuđu dobit.
Druga trudnoća je bila mnogo teža. Telo me je bolelo, leđa su me probadala, a emotivni teret je postao konstantan. Nikola je počeo da spava u gostinskoj sobi, pod izgovorom da mu je potreban odmor, i sve se više distancirao. Borila sam se sa terminima i brinula o Luki, noseći težinu tuđeg deteta i osećajući se sve nevidljivijom. Kada se beba rodila i kada je isplata legla, Nikola je trijumfalno objavio da su porodični dugovi vraćeni – ali nije bio uz mene onako kako je obećao. U roku od nekoliko nedelja me je ostavio, tvrdeći da ga više ne privlačim, ostavljajući me napuštenu, iskorišćenu i iscrpljenu.
Nakon Nikolinog odlaska, fokusirala sam se na obnovu svog života. Zaposlila sam se u jednoj ginekološkoj klinici, pronašla utehu u terapiji i pisanju dnevnika, i polako počela da vraćam osećaj kontrole nad svojim telom i životom. Viktorija, majka druge bebe, pojavila se da mi iskaže zahvalnost na način koji novac ne može da plati – bila mi je podrška i podsećala me na moju vrednost koja prevazilazi ono što sam pružila kao surogat. Kroz njenu dobrotu prepoznala sam sopstvenu snagu i otpornost, uvidela sam da uprkos prevarama i žrtvama mogu ne samo da preživim, već i da procvetam.
Od tog trenutka prihvatila sam svoj identitet kao Milica – ne kao Nikolina žena, ne kao figura u nečijoj porodičnoj drami, već kao potpuna, nepokolebljiva žena. Podelila sam svoje iskustvo na mrežama i osnovala zajednicu za žene koje su bile emotivno ili finansijski eksploatisane „u ime porodice“, kako bih im pomogla da povrate svoje priče i svoja tela. Luka i ja smo zajedno izgradili nov, svetliji život, i na tom putu sam shvatila da je moguće podići se nakon traume. Davala sam drugima, trpela izdaju, a ipak pronašla način da se ponovo izgradim – jača i samouverenija nego ikada pre.