Kada smo konačno uzeli ključeve u ruke i stali na prilaz, jedva sam mogla da poverujem. Uzbuđenje nas je odmah gurnulo u renoviranje, pa smo kuću koja je bila strukturno zdrava, ali dugo zapuštena, pretvorili u dom o kakvom smo maštali. Vikendi su nestajali pod slojevima šmirglanja, farbanja i nošenja materijala, sve dok soba po sobu naša kuća nije počela da odražava našu viziju. Tri blažene nedelje sve je delovalo savršeno – tihi trijumf strpljenja i napornog rada.
Onda je nazvala Klara i zamolila me da joj pripazim dečake na par sati zbog hitnog slučaja na poslu. Rado sam pristala, radujući se vremenu sa sestrićima, ne sluteći kakav će haos uslediti. Nemanja i Jakov su odmah počeli da grade dvorac od Lego kockica, a ja sam krenula da spremam večeru, misleći da će biti dobri. Kada sam otišla da ih obiđem, dnevna soba je bila prazna, a na spratu su jarke linije boje vodile do šokantnog prizora: tri sobe – gostinska, pa čak i naša glavna spavaća soba – bile su prekrivene haotičnom, šarenom farbom. Potpuno nov tepih i nameštaj bili su uništeni, a dečaci su ponosno stajali usred tog nereda, ubeđeni da su uradili nešto prelepo.
Pokušala sam da razgovaram sa njima i ublažim štetu, ali kada se Klara vratila, samo je odmahnula rukom na to uništenje, tvrdeći da „nije strašno“ i odbila je da plati 5.000 evra za popravke. Moj muž je predložio da jednostavno pustimo to, ali ja nisam mogla da ignorišem namernu režiju; kasnije je Jakov na svom rođendanu priznao da ih je Klara naterala da naprave štetu, znajući da ću ja ispasti kriva. Shvatila sam da mi je potreban plan koji prevazilazi običnu raspravu – nešto što će je naterati da odgovara i što će celu situaciju izneti na videlo.
Sledećeg jutra dokumentovala sam sve – fotografije, račune, ponude majstora i Jakovljevo priznanje – i organizovala događaj pod nazivom „Repriza useljenja“. Prijatelji, porodica i komšije došli su da vide celu priču: fotografije „pre i posle“, hronologiju štete i galeriju pod nazivom „Kreativna direktorka: Klara“, uključujući i majice koje su se prodavale za podršku fondu za obnovu. Klara je došla i morala je da prisustvuje tome kako su njena dela razotkrivena na način koji nije mogla da kontroliše. Kada me je pitala kako to da zaustavi, odredila sam cenu: 5.000 evra, tačno onoliko koliko je koštala šteta. Platila je i tako praktično preuzela odgovornost za sopstveni haos, dok se masa smejala i divila spektaklu.
Na kraju, pravda je bila zadovoljavajuća i kreativna, a jedan mučan incident pretvorio se u priču koju prijatelji i komšije nikada neće zaboraviti. Mogla sam to da završim tiho, ali nisam – i svaki put kada vidim nekoga u majici iz „Klarine kolekcije“, moram da se nasmešim. Kuća je obnovljena, lekcija je naučena, i konačno sam osetila da je naš dom zaista naš – ne samo zbog renoviranja, već zbog načina na koji smo ga povratili duhom, planiranjem i trunkom poetične pravde.