Živim u kući koju su mi ostavili pokojni baba i deda, na jednom mirnom mestu koje polako sređujem, sobu po sobu. Jabuka u dvorištu bila je moje omiljeno drvo — sadnica koju su oni posadili pre pedeset godina, živa uspomena na njih. Leta sam provodio penjući se po njenim granama, brao jabuke za pitu i spavao u njenom hladu. To nije bilo samo drvo; to je bila istorija, porodica, dom.
A onda su se u susednu kuću doselili Bojan i Katarina. Glasni, nestrpljivi i neverovatno nevaspitani, brzo su mi stavili do znanja da je moje drvo „problem“ za njihove planove u dvorištu. Sunčeva svetlost ne poštuje granice imanja, tvrdila je Katarina. Kada sam ljubazno odbio da ga posečem, Bojan se podrugljivo nasmejao, govoreći da je to drvo beznačajno. Ostao sam pri svome — drvo mojih babe i dede neće mrdnuti.
Trećeg dana mog odmora, stigao je poziv: dvojica ljudi sa motornim testerama i mašinom za mlevenje granja upala su u moje dvorište. Srce mi je sišlo u pete. Vozio sam osam sati bez prestanka, samo da bih zatekao svoju voljenu jabuku svedenu na raskomadani panj. Kada sam ih suočio sa tim, Katarina je pijuckala vino kao da se ništa nije desilo, a Bojan se samozadovoljno cerio. „Samo jedno drvo“, rekli su. Stegao sam pesnice i otišao, planirajući svoj sledeći korak.
Pozvao sam sertifikovanog sudskog veštaka za hortikulturu, koji je procenio drvo na preko 15.000 evra. Uz pravnu dokumentaciju i fotografije, poslao sam preporučeno pismo u kojem sam naveo ometanje poseda, uništavanje imovine i protivzakonitu seču drveta. Zatim sam uz ogradu posadio tri visoka, gusta četinara — potpuno legalno, savršeno pozicionirana da blokiraju svaku trunku sunca njihovom džakuziju. Karma je pustila korenje.
Sada svako jutro pijem kafu ispod svog novog gaja, slušam šuštanje lišća i zamišljam babu i dedu kako se smeše. Sa druge strane ograde, Katarina zuri u mene, isfrustrirana i poražena. Ja joj samo uzvratim osmehom. „Posadi nešto što vredi čuvati i brani to svim silama“, uvek su govorili moji baka i deka. Ispostavilo se… da sam uradio upravo to.