U svojoj devedesetoj godini odlučio sam da stavim na probu ljude u sopstvenim prodavnicama. Maskirao sam se u beskućnika, umazao lice prljavštinom, pustio bradu i ušao u jedan od supermarketa koje sam gradio tokom sedamdeset godina. Čim sam zakoračio unutra, osetio sam ubod osuđivanja – šaputanja, podsmešljiv smeh i izbegavanje, kako od strane kupaca, tako i od osoblja. Upravnik prodavnice, Kosta, koga sam lično unapredio pre mnogo godina, čak mi je rekao da izađem, nazivajući me „tvojom sortom“. Imperija koju sam gradio krvlju i znojem odjednom je delovala kao sudnica, i postalo mi je jasno da moje bogatstvo i moć ne vrede ništa kada je u pitanju osnovna ljudska pristojnost.
Tada mi je prišao Luka, mladi mlađi administrator. Za razliku od svih ostalih, ophodio se prema meni sa dostojanstvom, ponudio mi hranu i ljubaznu reč, ne pitajući me za identitet ili novac. Uz običan sendvič i šolju kafe, ispričao mi je da mu je otac nedavno preminuo i da u meni prepoznaje istu tu tihu otpornost. Ovaj gest iskrene ljudskosti dotakao me je dublje nego što bi ijedna plata ili unapređenje ikada mogli. U Luki sam video vrstu integriteta koju sam se uvek nadao da ću pronaći u nekome kome bih zaista mogao da poverim svoje životno delo.
Nakon što sam iskusio i okrutnost i dobrotu u sopstvenim radnjama, znao sam šta mi je činiti. Promenio sam testament i ostavio sve – svaku prodavnicu, svu imovinu – Luki. Položio je moj test karaktera na način koji novac nikada ne bi mogao da izmeri. Međutim, ubrzo nakon toga stiglo je pismo koje me je upozorilo da proverim njegovu prošlost: sa 19 godina bio je uhapšen zbog teške krađe automobila. Kada sam ga suočio sa tim, spremao sam se na obmanu ili izgovore, ali on je otvoreno priznao grešku i objasnio kako ga je zatvor promenio. Njegova iskrenost, poniznost i posvećenost tome da se prema ljudima ophodi ispravno, dokazali su da njegova prošlost ne definiše čoveka koji je postao.
Pravi izazov je nastao kada je porodično mešanje zapretilo da ugrozi sve. Pojavila se moja bratanica Danijela, zahtevajući da Luka ne nasledi ništa. Njena pohlepa i osećaj da joj sve pripada bili su u oštroj suprotnosti sa Lukinom nesebičnošću, i postalo je jasno da mu je potrebna zaštita, a ne samo bogatstvo. Shvatio sam da moj pravi naslednik nije neko po krvi, već neko ko se vodi saosećanjem i principima – neko ko nastavlja nasleđe dostojanstva, a ne samo bogatstva.
Zato sam osnovao Fondaciju „Hadžić“ za ljudsko dostojanstvo i u nju uložio svaku radnju, svaki dinar i svu imovinu kako bih stvorio stipendije, prihvatilišta za beskućnike i narodne kuhinje. Imenovao sam Luku za doživotnog direktora, ne zato što mu je trebalo moje bogatstvo, već zato što je znao kako da ga iskoristi da promeni živote. U njemu sam pronašao svog naslednika sa svrhom: čoveka koji prepoznaje vrednost drugih i daje bez očekivanja ičega zauzvrat. Sa 90 godina sam konačno razumeo da se pravo nasleđe ne meri bogatstvom, već ljubaznošću, saosećanjem i životima koje dotaknemo na svom putu.