Divna, 73-godišnja udovica, osećala je kako je njen život postao prazan nakon smrti njenog supruga Josifa, sa kojim je provela skoro 50 godina u braku. Njena dva sina i njihove porodice postepeno su se distancirali, ostavljajući Divnu u njenoj staroj kući sa jedinim društvom — mnoštvom napuštenih životinja o kojima se brinula. Njen sin, Kosta, čak ju je optuživao da postaje „luda žena sa mačkama“. Usred te izolujuće tuge, Divna je u crkvi čula razgovor o novorođenoj devojčici sa Daunovim sindromom u lokalnom domu koju niko nije želeo, jer se smatralo da zahteva „previše truda“. Potresena dubokom prazninom sopstvenog života i ranjivošću deteta, Divna je odmah otišla u dom, pogledala u velike, radoznale oči bebe i izjavila: „Ja ću je uzeti.“
Dolazak bebe, kojoj je dala ime Jasna, ispunio je tihu kuću svetlošću, ali nisu svi bili srećni. Komšije su ogovarale, a Kosta se pojavio nekoliko dana kasnije besan, vičući da je Divna „skrenula s uma“ i da sramoti porodicu usvajajući dete sa smetnjama u razvoju u svojim godinama. Divna je ostala pribrana i objasnila: „Onda ću je voleti svakim dahom dok taj dan ne dođe“, i odlučno zatvorila vrata svom sinu koji joj nije bio podrška, birajući Jasnu ispred svoje otuđene porodice. Samo nedelju dana nakon Jasninog dolaska, situacija je dobila nadrealan preokret kada se jedanaest crnih Rolls-Royce-ova zaustavilo ispred Divnine kuće, a grupa formalno obučenih ljudi joj je uručila pravna dokumenta.
Ljudi su otkrili da Jasna nije bila samo ostavljena beba; ona je bila jedina naslednica ogromnog bogatstva koje su ostavili njeni biološki roditelji, koji su nastradali u tragičnom požaru. Nasledstvo je obuhvatalo vilu od 22 sobe, luksuzne automobile i velike investicije. Kao Jasninom zakonskom staratelju, Divni je rečeno da može odgajati Jasnu u neizmernom komforu i sigurnosti uz stalno osoblje. Međutim, dok je gledala usnulu bebu u svom naručju, Divna je shvatila da bogatstvo nije isto što i ljubav. Odbila je taj „pozlaćeni kavez“ i rekla advokatima: „Prodajte vilu. Prodajte automobile. Sve.“
Svakim dinarom od rasprodate imovine, Divna je izgradila dve stvari: Fondaciju Jasna, posvećenu pružanju terapija, obrazovanja i stipendija za decu sa Daunovim sindromom, i prihvatilište za napuštene i ranjene životinje koje niko drugi nije želeo. Iako su je stranci nazivali „neodgovornom“ i „rasipnicom“, Divna se nikada nije osećala življom. Jasna je rasla okružena toplinom, smehom i prihvatanjem, prkoseći niskim očekivanjima koja su joj bila nametnuta. Sa 10 godina, Jasna je jasno pokazala svoje samopouzdanje na bini, pripisujući to bezuslovnoj veri svoje bake: „Moja baka kaže da ja mogu sve. I ja joj verujem.“
Godinama kasnije, Jasna je izrasla u gracioznu, samouverenu mladu ženu koja je radila u prihvatilištu, gde je upoznala i zaljubila se u Ivana, ljubaznog i promišljenog mladića koji je takođe imao Daunov sindrom. Venčali su se u bašti iza prihvatilišta, okruženi gomilom ljudi koji ih vole i prihvataju — što je bio trijumf koji je njena biološka porodica, koja je izabrala distancu, propustila. Divna, sada stara i spokojna, ne pronalazi mir u bogatstvu, već u smislenom životu koji joj je Jasna podarila. Okružena je ljubavlju Jasne, Ivana i bezbrojnih porodica kojima je Fondacija Jasna pomogla, dokazujući da izbor ljubavi umesto straha ne spasava samo jednu osobu, već hiljade drugih.