Još uvek se tačno sećam dana kada se sve promenilo. Bio je to utorak u aprilu, siv i neobično topao, kada se moj sin Kosta vratio kući sa Lukine sahrane — potpuno nem. Nije bacio ranac, nije se žalio na domaći, nije bilo šala — samo tišina. Otišao je pravo u svoju sobu i zatvorio vrata. Prošli su sati pre nego što sam se usudila da ga obiđem, a kada jesam, zatekla sam ga kako sedi na podu, stežući Lukinu staru bejzbol rukavicu kao da je to poslednji krhki komadić nečeg svetog. Kosta i Luka su bili nerazdvojni — kostimi za maskenbale, utakmice u ligi, spavanja kod onog drugog, filmske večeri i zajednički projekti u Minecraftu — ali sada je odjek njegovog smeha nestao, a ja sam se kao majka osećala nemoćno dok sam pokušavala da nas održim na okupu.
Terapija je malo pomogla, dovoljno da ponovo počne da jede i spava, ali tuga je nepredvidiva. Jedne večeri u junu, tokom večere, Kosta je iznenada rekao: „Mama… Luka zaslužuje nadgrobni spomenik.“ Želeo je nešto stvarno, lepo, nešto što se može posetiti, a predložio je i da organizujemo memorijalno veče. Ponudila sam pomoć, ali je on insistirao da to uradi sam, štedeći novac koji je dobijao za rođendan i radeći letnje poslove. Videla sam sjaj u njegovim očima, svrhu koja ga je, posle meseci otupelosti i tuge, ponovo vraćala u život. Tog leta, dok su se druga deca igrala, Kosta je kosio travnjake, šetao nemirnog haskija gospođe Marić, grabuljao lišće i prao automobile — svaki dinar pažljivo je čuvao u jednoj pohabanoj kutiji za cipele, uporno radeći ka svom cilju.
A onda se dogodila nesreća. Jedne rane septembarske noći izbio je požar u našem vešeraju. Jedva smo izvukli žive glave, a vatra je uništila sve, uključujući Kostinu kutiju za cipele i sav novac koji je mukotrpno štedeo za Luku. Jecao je stisnutih pesnica, očajan jer je sav njegov trud nestao. Privremeno smo se uselili u mali stan moje sestre, pokušavajući da rešimo osiguranje i zamenimo najosnovnije stvari. Kostina iskra je delovala ugašeno; prolazio je kroz dane kao u buncanju, progonjen gubitkom svog plana i nade koju je gajio celo leto.
Nedelju dana kasnije, stigla je neočekivana poruka kojom su nas pozvali da se nađemo sa Kostom kod stare hale blizu pijace. Uprkos nesigurnosti i strahu, otišli smo tamo, a ono što nas je dočekalo oduzelo mi je dah. Napuštena hala bila je ukrašena nežnim svetiljkama, belim platnima, balonima i svećama. Komšije, nastavnici, pa čak i Lukin otuđeni ujak bili su tamo, spremni da mu odaju počast. Otkrili su polirani granitni spomenik, koji je već bio plaćen, i tiho mu uručili koverte sa donacijama u ukupnom iznosu od preko 12.000 dolara, dovoljno za memorijalno veče i mnogo više. Prvi put posle više meseci, Kostine oči su zasijale od čuda i zahvalnosti, i zajedno smo shvatili snagu zajednice i trajni uticaj ljubavi i sećanja.
Mesecima kasnije stiglo je još jedno pismo od gradskog veća, u kojem su objavili da su zbog Kostinog zalaganja odlučili da dupliraju donacije i osnuju „Lukion memorijalni fond za omladinski bejzbol“, koji obezbeđuje opremu, članarine i uniforme za decu iz porodica sa niskim primanjima. Kosta je pročitao pismo, čvrsto držeći Lukinu rukavicu, i konačno se nasmešio — bio je to pravi osmeh koji je dopro do njegovih očiju. Naknadna poruka ga je ohrabrila da nastavi dalje, podsećajući nas da su njegovo saosećanje i posvećenost promenili živote. U tom trenutku sam shvatila da se, čak i u lice tuge i gubitka, nada može ponovo izgraditi, smisao pronaći, a odlučnost jednog deteta može inspirisati čitavu zajednicu.