Pripovedačica, 34-godišnja bolničarka hitne pomoći Jelena, priseća se noći koja joj je zauvek promenila život: očajničkog poziva da spase ostavljene novorođenčad. Po dolasku iza jedne zgrade, otkrila je nosiljku skrivenu ispod ćebeta u kojoj su bile dve krhke, tek rođene bliznakinje. Taj prizor je momentalno uzdrmao njenu profesionalnu pribranost. Tokom pregleda stvorena je duboka povezanost kada je jedna od beba stegla njen prst – mali gest koji je govorio više od reči. Iako ih je uspešno prebacila u bolnicu i obavestila nadležne službe, slika napuštenih bliznakinja ostala je u Jeleninim mislima, menjajući nešto duboko u njoj.
Kako su dani postajali nedelje, Jelena je svakodnevno obilazila devojčice, nadajući se da će ih neki član porodice preuzeti. Kada se niko nije pojavio, donela je životnu odluku: da ih sama usvoji. Bliznakinjama je dala imena Lana i Ema. Devojčice su brzo postale njen ceo svet, a narednih šest godina bile su ispunjene čistom srećom. Lana je izrasla u talentovanu gimnastičarku, dok je Ema razvila strast prema pevanju. Jelena je pronašla neizmernu radost i smisao u ulozi majke, stvarajući siguran i pun ljubavi život za svoje izuzetne ćerke.
Njihov miran život naglo je prekinut jednog petka ujutru. Dok je Jelena u žurbi pakovala užinu za devojčice, zazvonilo je na vratima. Na tremu je stajala prelepa žena, verovatno u ranim četrdesetim, besprekorno odevena u elegantan kaput i sa fasciklom u ruci. Žena se blago osmehnula, ali joj je glas primetno drhtao. Odmah se obratila Jeleni po prezimenu: „Gospođo Marković? Znam da ste iznenađeni, ali morate da saznate CELU ISTINU O OVIM DEVOJČICAMA. Molim vas, dozvolite mi da objasnim.“
Žena je oklevala na trenutak, očima moleći za razumevanje. Zatim je izgovorila reči od kojih su Jeleni klecnula kolena: „Ja sam njihova majka. Njihova biološka majka. A čovek koji ih je tamo ostavio… bio je njihov otac.“ Žena, koja se zvala Sara, objasnila je da je u to vreme bila mlada, siromašna studentkinja i smrtno preplašena. „Obećao je da će ih odvesti na ‘sigurno mesto’ – ispred crkve ili ulaza u bolnicu – i pozvati socijalnu službu, ali ih je umesto toga jednostavno ostavio“, priznala je Sara, glasom teškim od kajanja. „Tek pre par meseci sam saznala šta je zapravo uradio i da ste ih baš Vi pronašli.“
Sara je brzo razjasnila razlog svog iznenadnog dolaska, dok su joj ruke stezale fasciklu. „Nemam nameru da vam ih oduzmem. Videla sam dokumenta o usvajanju; Vi ste njihova majka“, izjavila je odlučno. „Ali ja sam u međuvremenu postala finansijski stabilna. Pratila sam vašu priču. Ova fascikla sadrži detalje o značajnom fondu koji sam osnovala za Lanino i Amino obrazovanje i budućnost. Želim da budem sigurna da nikada neće oskudevati, i želim da znaju da ih njihova biološka majka voli i da duboko žali zbog okolnosti njihovog rođenja.“ Sara je pogledala Jelenu, dok su joj suze konačno potekle niz obraze. „Molim vas, dozvolite mi da im obezbedim sigurnu budućnost, čak i ako je to samo iz daljine.“