Moje ime je Margareta, imam 63 godine. Prošlog meseca sela sam na let za Crnu Goru kako bih sahranila svog sina. Pored mene je sedeo moj suprug Ratko, čija je ruka neprestano podrhtavala, kao da pokušava da izgladi nešto nevidljivo. Na trenutak, u tom tesnom avionskom redu, delovao je kao stranac kojeg sam nekada poznavala. Delili smo isti bol, ali smo ga nosili u odvojenim, tihim strujama koje se nikada nisu zaista dodirivale. Brujanje motora i pritisak u kabini pritiskali su mi grudi, dok sam osećaj gubitka osećala težim nego ikada – a onda se preko razglasa začuo glas: dubok, poznat, neponovljiv – koji me je vratio decenijama unazad, u vreme za koje sam mislila da je davno ostalo iza mene.
Tada mi je bilo 23 godine i predavala sam književnost mladima u jednom predgrađu Beograda, deci koja su videla više nasilja nego stihova. Većina me je gledala kao prolaznika, ali jedan dečak se izdvajao – Ilija. Sitne građe, tih, pristojan, sa retkim talentom za popravljanje mašina. Jednog ledenog popodneva ostao je posle škole kako bi mi popravio stari „stojadin“. Primetila sam beznađe u njegovim očima i pokušavala da premostim praznine koje mu je život ostavio: donosila sam mu dodatne sveske, užinu, vozila ga kući. Jedne noći usledio je poziv: Ilija je uhvaćen u blizini ukradenog automobila. Lagala sam za njega, tvrdila da mi je pomagao oko škole, i pušten je samo uz opomenu. Sledećeg dana pojavio se u učionici sa jednom jedinom, uvelom belom radom i obećao da će me učiniti ponosnom.
Decenije su prošle i nikada više nisam čula ništa o njemu – do sada. U avionu, čim sam ponovo čula taj glas, vratila sam se u svoju mladost. Ostatak leta jedva da sam progovorila; moj um je iznova vrteo svaku uspomenu, svaku lekciju, svaku nadu koju sam uložila u njega. Kada smo sleteli, ostala sam da stojim blizu kokpita, srca koje je snažno lupalo, nesigurna šta da kažem. Tada je on izašao – viši, uspešan, miran na način na koji život oblikuje čoveka tokom godina. „Profesorka Margareta?“ upitao je tiho. Zanemela sam. „Ilija?“ šapnula sam, zaprepašćena videvši dečaka koji je nekada bio mali i nesiguran, a sada stoji u uniformi pilota, pun tihe autoritativnosti i topline.
Razgovarali smo nežno, oprezno, kao stranci, a ipak bliski. Ispričala sam mu o svom sinu Danilu, koji je iznenada preminuo i ostavio prazninu koju je bol neprestano punio. Ilija je slušao ozbiljno, ali u njegovim očima je bilo svetlo, neka otpornost oblikovana godinama kroz koje sam nekada davno prošla s njim. Pozvao me je u svoj hangar i pokazao mi žuti avion svoje humanitarne organizacije „Krila nade“, koja besplatno prevozi decu iz ruralnih krajeva do bolnica. Stojeći tamo, okružena avionima i jasnim ciljem, postala sam svesna da su briga i poverenje koje sam mu nekada ukazala izrasli u nešto izvanredno – nešto što je daleko prevazišlo zidove jedne učionice.
Zatim je usledio poslednji poklon. Ilija me je upoznao sa svojim sinom Novakom, bistrim, samouverenim dečakom očiju punih života i radoznalosti. „Tata mi je pričao o Vama“, rekao je i srdačno me zagrlio, „Vi ste razlog zašto mi imamo krila, profesorka Margareta.“ U tom trenutku, bol koji me je nedeljama pratio postao je mekši, napravivši mesto za povezanost, radost i porodicu koju nisam očekivala da ću ponovo naći. Zajedno, uz kolače i priče, osetila sam pripadnost za koju nisam ni znalala da mi je potrebna. Godine, gubitak, bol – svi su me oni vodili dovde, do ovog tihog, svetlucavog trenutka u kojem su se ljubav, nada i nasleđe slili u jedno.