Ja sam pedesetogodišnja samohrana majka i radim iscrpljujuće noćne smene samo da bih platila račune i školovala sina tinejdžera. Prošle nedelje, nakon smene od 16 sati, videla sam stariju ženu u kolicima ispred stanice metroa; drhtala je, tanko obučena. Ljudi su je ignorisali. Nešto u meni se prelomilo kada sam je videla. Bez oklevanja sam joj kupila topli obrok i, pre nego što sam krenula, dala joj svojih poslednjih 100 evra.
Sledećeg jutra, čekala me je u elegantnom crnom luksuznom automobilu. Krhka figura od prethodnog dana je nestala – sada je bila besprekorno obučena, samouverena i impresivna. Objasnila je da je testirala ljude kako bi videla ko će se zaustaviti i pokazati ljubaznost bez očekivanja bilo čega zauzvrat. Zatim mi je ponudila odlično plaćen posao sa svim beneficijama.
Zaledila sam se. Svojih poslednjih 100 evra dala sam iz saosećanja i ljudskosti – a ne da bih položila neki test. Njen pogled na svet tretirao je dobrotu kao valutu; moj ju je video kao osnovno vaspitanje i ljudskost. Nisam mogla da prepustim svoju moralnost bilo kome, pa sam odbila posao i otišla.
Dva dana kasnije, pronašla sam kovertu u svom poštanskom sandučetu. Unutra je bilo deset novih novčanica od po 100 evra i poruka: priznala je da je pogrešno procenila vrednost mog postupka. Napisala je da velikodušnost nije predstava – ona je rizik – i želela je da se iskupi. Zaplakala sam. Prvi put posle mnogo meseci osetila sam da me neko zaista vidi. Kupila sam sinu poklon, a ostatak novca donirala lokalnom svratištu za beskućnike.
To je ono što je posebno kod prave dobrote: ona nije za publiku. To je odluka koju doneseš kada te to nešto košta, kada boli, kada nisi siguran da li to sebi možeš da priuštiš – a ipak daš. Samo se takva dobrota računa.