Nakon smrti bake Ruže, deda Branko je bio neutešan i svake noći je spavao držeći njenu sliku u ruci. Njegova unuka, Jelena, pokušala je da mu ublaži bol tako što mu je poklonila jastuk sa odštampanim Ružinim nasmejanim licem. Taj poklon je bio ogroman izvor utehe za 84-godišnjeg starca, koji je uplakan pozvao Jelenu i zahvalio joj se što može „ponovo da je zagrli“. Šest meseci kasnije, nakon jednog pada, deda Branko se preselio kod svog sina i snaje Svetlane, gde je isprva boravio u njihovoj gostinskoj sobi.
Jelena je nenajavljeno stigla na porodični ručak i zatekla kuću neobično tihom. Prateći tihi zvuk, pronašla je dedu Branka u hladnom podrumu, kako spava na metalnom krevetu okružen kutijama i bojlerom. Kada ga je pitala zašto je tu, objasnio je da je Svetlani bila potrebna gostinska soba za njen novi kutak za šivenje, pa mu je naredila da se preseli dole. Talas besa preplavio je Jelenu kada je deda otkrio da je Svetlana prethodnog dana bacila i onaj dragoceni jastuk, nazivajući ga „starom i prljavom krpom… lošom dekoracijom“, uprkos njegovim očajničkim molbama da ga zadrži.
Jelenu je prošla jeza kada je shvatila razmere Svetlanine okrutnosti. Zagrlila je dedu i uverila ga: „ZAŽALIĆE ZBOG OVOGA.“ Trenutak kasnije, ušla je Svetlana sa usiljenim, uvežbanim osmehom. Jelena ju je odmah suočila sa dedinim uslovima života i bačenim jastukom. Svetlana je drsko branila svoj postupak, nazivajući jastuk „odvratnim“ i „uznemirujućim“, uz reči: „Želim moderan dom.“ Kada ju je Jelena hladno upitala da li je i deda za nju samo „teret“, Svetlana je odbrusila i upozorila je: „Ti si ovde gost. NE PRAVI DRAMU.“ Jelena je mirno odgovorila i složila se da zadrži mir do sutrašnjeg porodičnog ručka.
Sledećeg dana, cela porodica se okupila. Svetlana je samouvereno podigla čašu i nazdravila: „U zdravlje – za NOVE POČETKE!“ Čim su svi ispili piće, Jelena je ustala i zatražila pažnju. Pogledala je Svetlanu pravo u oči, a njen glas je odjeknuo prostorijom: „I ja želim da nazdravim. Svetlana, imam jedno IZNENAĐENJE ZA TEBE.“
„Moje iznenađenje“, objavila je Jelena držeći gomilu papira, „nije za novi početak, već za novu adresu.“ Lupila je dokumentima o sto. „Deda Branko više neće ‘zatrpavati’ vaš podrum, jer se seli u svoj dom – prelep stan prilagođen njegovim potrebama u mojoj blizini.“ Zastala je da šok popusti, a onda zadala konačni udarac: „Njegova nega biće plaćena prodajom jedine imovine koja mu je ostala: njegovog udelu u fondu koji je vlasnik baš ove kuće u kojoj sada stojite.“
Jelena je tada pogledala svog oca i snaju, čistim glasom: „Deda Branko nam je dao rok od trideset dana da ispraznimo kuću kako bi mogla da se proda, a novac podeli. I ne brini, Svetlana, taj novi stan ima podrum… ali on ga neće koristiti.“
„Prodaja kuće osiguraće mu udoban život do kraja. Sve što mu treba.“ Podigla je čašu. „Za dostojanstvo.“