Moja supruga Katarina umrla je na Božić i ostavila me samog – sa novorođenom bebom i obećanjem u koje sam se zakleo da ga nikada neću prekršiti: da ću našeg sina Luku odgajati sa svim onim što imam. Deset godina smo bili samo nas dvojica, otac i njegov dečak, savladavajući život bez žene koju smo obojica voleli. Nedelja pred Božić uvek mi je padala teže od ostatka godine; dani su bili spori i teški, ispunjeni rutinama koje su me stalno podsećale na njeno odsustvo. Luka je nosio tragove Katarine u načinu na koji bi nagnuo glavu, u načinu na koji bi tiho pevušio dok je sklapao LEGO kocke – obrasci i navike koje mu je ona nekada usadila.
Jednog jutra, dok je Luka sedeo za kuhinjskim stolom i slagao svoje kocke, na našem tremu se pojavio čovek. Izgledao je sablasno slično Luki – ne samo neka prolazna sličnost, već u svakom pogledu toliko da me je to uznemirilo, kao da je senka mog sina iz budućnosti iskoračila pred mene. Čovek se predstavio kao Stefan i, šokantno, tvrdio je da je Lukin biološki otac. Držao je kovertu sa DNK testom koji je potvrdio istinu: osim jednog sićušnog dela, Luka je zaista bio njegov sin. Srce mi se steglo, svet mi se preokrenuo, ali nisam mogao da ga odbijem i nevoljno sam ga uveo u kuću.
Stefan je objasnio da je Katarina tu tajnu krila i da je dokaze dala samo svojoj sestri, sa uputstvom da ih otkrije ako se Stefan ikada pojavi. Katarinino pismo priznalo je da je tokom studija podelila trenutak hemije sa Stefanom i da je Luka njegov sin, ali je molila da ja nastavim da budem deo njegovog života, da ga volim i odgajam onako kako sam to činio od rođenja. Ruke su mi drhtale dok sam čitao njene reči, rastrzan između osećaja izdaje i nepokolebljive istine da sam ja bio taj koji je ostao uz Luku svaki dan, koji ga je prvi držao u naručju i izgradio ceo život oko njega.
Voleo sam Luku kao svog od onog trenutka kada je zaplakao u bolnici, i to se ni u čemu nije promenilo. Stefan je insistirao na tome da ne želi da me zameni niti da mi oduzme Luku, već je samo želeo da osigura poštenje i iskrenost, kako bi naš sin znao odakle potiče. Ovog Božića, kada je Luka ušao u dnevnu sobu sa svojim plišanim irvasom i pogledao me krupnim, upitnim očima, znao sam da je najvažnija veza ona koju smo već izgradili. Nežno sam mu rekao da, iako mu je Stefan pomogao da dođe na svet, ja sam taj koji je ostao, koji ga je gledao kako raste i koji će uvek biti njegov tata.
Čvrsto smo se zagrlili i u tom trenutku sam shvatio da se porodica ne dobija samo rođenjem, već da se ona bira, neguje i čuva. Luka će jednog dana upoznati Stefana, ali naša ljubav i godine koje smo podelili su nepokolebljivi. Postoji mnogo načina na koje porodica počinje, ali onaj najistinitiji je onaj kojeg se držite – uprkos tajnama, iznenađenjima, pa čak i bolu. U tom trenutku sam razumeo da su lojalnost, prisustvo i nepokolebljiva briga bili darovi koje mi je Katarina poverila, i ja ću to obećanje poštovati svakog bogovetnog dana.