Kada je moj brat objavio veridbu, bila sam oduševljena — sve dok nije izgovorio ime mlade: Milica, devojka koja mi je detinjstvo pretvorila u pakao. Nije me maltretirala fizički, ali njene reči su sekle duboko, a ni učitelji ni roditelji to nikada nisu primetili. Godinama sam gradila život daleko od nje, ostavila je u prošlosti — sve dok taj poziv nije vratio sve duhove u moju sadašnjost.
Na proslavi veridbe, Milica je delovala doterano, nasmejano i podlo. Bacala je suptilne „komplimente“ i pasivno-agresivne opaske kroz razgovor; ton joj je bio sladak, ali značenje oštro. Odmah sam shvatila da se nije promenila. Ali ja jesam. I bila sam spremna.
Setivši se njenog iracionalnog straha od leptira iz školskih dana, osmislila sam savršen plan. Istražila sam lokalne firme koje se bave puštanjem leptira i naručila isporuku od dvesta živih leptira, koja je trebalo da stigne u njihovu kuću one večeri kada se vrate sa venčanja. Posebna uputstva su osigurala da se kutija otvori unutra i da se trenutak puštanja snimi.
Te večeri, Milica i moj brat su stigli kući. Kada je otvorila pažljivo upakovanu kutiju, leptiri su poleteli u vazduh i počeli divlje da lepršaju po prostoriji. Milica je vrištala, mlatila rukama i upala u potpunu paniku — bio je to spektakularan prizor čistog užasa. Moj brat je zbunjeno pokušavao da je smiri, dok sam ja na snimku zabeležila svaki trenutak.
Sledećeg jutra, brat me je pozvao besan, ali ja sam ostala smirena. „Koliko sam noći preplakala u školi zbog nje?“, pitala sam ga. On je ućutao. Uzgred sam dodala: „A, inače… sve je snimljeno. Zlata vredan snimak sa venčanja.“ To je bilo poslednje što sam čula od Milice — i po prvi put nakon mnogo godina, spavala sam kao beba.