Svakog 20. decembra, moja majka i ja delile smo ritual koji se nikada nije menjao: kupile bismo najveću «Najlepše želje» čokoladu koju smo mogle da nađemo, uzele dve kafe i sele na istu hladnu klupu u parku ispod starog hrasta. Delile bismo čokoladu, pile kafu i iz godine u godinu pravile zajedničku fotografiju. Kada je moja majka u oktobru bila na samrti, naterala me je da obećam da ću, kada dođe vreme, slušati svoje srce i uraditi ono što smatram ispravnim. Naterala me je da obećam još nešto – da ću otići u park 20. decembra, čak i bez nje. Dve nedelje kasnije, rak ju je odneo, a kada je stigao decembar, svet je delovao nepodnošljivo prazno.
Jutro tog 20. decembra pratila je tuga dok sam ulazila u prodavnicu i, čisto po navici i instinktu, kupovala čokoladu i kafe. Put do parka činio se dužim i hladnijim nego ikada pre, a kada sam stigla do klupe, srce mi je stalo. Jedan čovek je već sedeo tamo, držeći u ruci ogromnu čokoladu. Izgledao je umorno, krhko i potpuno izgubljeno, ali kada me je ugledao, lice mu se ispunilo olakšanjem. Rekao mi je da je poznavao moju majku i da je ona od mene čuvala tajnu – tajnu koju je on, po njenoj želji, trebalo da otkrije kada za to dođe pravi trenutak.
Ta tajna je uništila sve što sam mislila da znam. Čovek mi je priznao da je on moj otac i da je moja majka lagala da je mrtav kako bi me zaštitila, nakon što nas je napustio dok sam još bila beba. Priznao je da je otišao zbog slabosti i straha, i da se od toga nikada u životu nije zaista oporavio. Tokom godina je pokušavao da se vrati, ali mu majka nije dozvoljavala da mi se približi – sve do prošle godine, kada je konačno pristala, znajući da joj ponestaje vremena.
Razlog je ubrzo postao jasan. I on je umirao. Jetra mu je otkazivala i bio mu je potreban donor. Nije došao samo da mi kaže istinu; došao je da me zamoli da razmislim o tome da mu spasem život. Odjednom su one čudne reči moje majke iz bolnice dobile smisao. To je bila odluka za koju me je pripremala – trenutak u kojem će se sudariti bes, tuga i ljubav, a gde će samo moja sopstvena savest moći da mi pokaže put.
Otišla sam od klupe, slomljena teretom svega što sam saznala. Nisam znala da li mogu da oprostim čoveku koji nas je ostavio, a kamoli da mu dam deo svog tela. Ali znala sam da je moja majka verovala da sam dovoljno jaka da sama odlučim. Bilo da kažem «da» ili «ne», odluka će biti moja – i po prvi put od njene smrti, shvatila sam da je i ovo deo njene poslednje lekcije: činiti pravu stvar retko je jednostavno, ali uvek zahteva da slušamo svoje srce.