Zovem se Milica, i moj život su oblikovali dubok gubitak i obećanje koje sam dala samoj sebi. Imala sam četrnaest godina kada je moja majka umrla od raka, ostavivši za sobom prazninu koju nisam znala kako da popunim. Jedne nedelje je još uvek pevušila u kuhinji dok sam ja radila domaći, a već sledeće, kuća je bila ispunjena tišinom – onom vrstom tišine koja vrišti da je neko koga voliš zauvek otišao. Posle sahrane, grčevito sam se držala za tragove koje je ostavila: njen miris na zavesama, njen rukopis na karticama sa receptima i smeh koji je ostao zaleđen u ramovima za slike. U mirnim popodnevima otvarala bih njen ormar, milovala njene haljine i probala čak i njeno prstenje. Tada sam, sakrivenu iza kaputa u torbi za odela, pronašla njenu venčanicu. Saten i čipka, nežna, a ipak veličanstvena – postala je moje tajno obećanje: jednog dana, kada se budem udavala, nosiću je i tako je imati uz sebe na putu do oltara.
Život je išao dalje, ali bol nije nestala, kao ni prisustvo moje maćehe Snežane, koja je ušla u naš život kada se otac ponovo oženio. U početku je delovala ljubazno i učtivo, ali je postepeno njeno prisustvo postajalo gušeće. Počela je da uklanja delove maminog sećanja iz našeg doma – fotografije, vaze, vezene jastučiće – i zamenjivala ih hladnom, modernom dekoracijom zbog koje je kuća ličila na izložbeni salon. Svaki njen postupak bio je suptilan, gotovo racionalizovan, a ipak se osećao kao brisanje. Jedina stvar koju sam strogo čuvala bila je mamina haljina, sakrivena duboko u mom ormaru, opipljiva veza sa njenom ljubavlju i nasleđem koju mi niko nije mogao oduzeti.
Godine su prolazile. Izgradila sam sopstveni život, završila fakultet, započela karijeru i konačno upoznala Marka, čoveka čija su me toplina i postojanost podsećale na to kakav je osećaj biti istinski voljen. Kada me je zaprosio u parku u kojem smo se prvi put poljubili, znala sam bez oklevanja koju ću haljinu nositi. U trenutku kada sam prvi put obukla majčinu venčanicu, osetila sam njeno prisustvo uz sebe – nalet utehe i ponosa pomešan sa tugom. Međutim, ta radost bila je ugrožena na jutro mog venčanja, kada sam otkrila da je haljina nestala. Snežana ju je bacila, verujući da tako sprovodi kontrolu. Panika i očaj su me preplavili, i uplašila sam se da će moje venčanje biti upropašćeno pre nego što je i počelo.
Baš kada je pretilo da me beznađe proguta, pojavila se naša komšinica, gospođa Marić, sa haljinom koju je spasila iz smeća. Iako je imala blage mrlje od svoje «avanture», pažljivo ju je očistila i restaurirala, vrativši mi je kao čudo. Privila sam haljinu na grudi, suze su mi tekle niz lice, i osetila sam kako mamina ljubav i snaga protiču kroz nju. Venčanje je održano, i dok sam koračala ka Marku u haljini koja je sve te godine čuvala moje obećanje, u prostoriji je zavladao tajac. Žamor je prošao kroz goste, pa i kroz Snežanu, čije je pažljivo građeno lice počelo da puca. Haljina, majčina ljubav i uspomene koje sam nosila, povratili su svoje zasluženo mesto.
Na kraju dana, Snežana je otišla i više se nije vratila, a kuća je polako počela da zaceljuje. Mamine slike i kuvari su se vratili, a moj otac je konačno priznao ljubav i život koji je pustio da mu sklizne iz ruku. Taj dan venčanja me je zamalo slomio, ali je postao dan kada sam majčino prisustvo osetila življe nego ikada. Njena ljubav je opstala, nepokolebana tugom, krađom ili vremenom. Svaki šav na haljini, svaki korak ka oltaru, bio je svedočanstvo sećanja na nju i obećanja koje sam davno dala: da ću je uvek nositi sa sobom, u svakom trenutku koji je važan.