Imala sam 32 godine kada sam otkrila da zapravo nisam siroče. Godinama sam oplakivala svoje „mrtve“ roditelje, a potom i baku, samo da bih saznala istinu skrivenu u njenim brižljivo tkanim lažima. Tri dana nakon njene sahrane, koverta ispisana njenim rukopisom promenila je sve. U njoj me je nazvala svojom devojčicom, izvinila se što me je ostavila samu i podsetila me da nikada nisam bila neželjena.
Baka Milica me je odgajala od trenutka kada me je „nesreća“ navodno učinila siročetom. Život sa njom bio je skroman, ali ispunjen – palačinke za „hitne slučajeve“, odlasci u biblioteku, nedeljni čaj, partije karata i šaputane priče pred spavanje. Radila je neumorno kako mi nikada ne bi zafalilo ništa suštinsko, čak i kada sam njenu štedljivost i ograničenja doživljavala kao gorčinu.
Istina je isplivala u tom pismu: moji roditelji nisu poginuli u saobraćajnoj nesreći – završili su u zatvoru jer su pokušali da ukradu moje nasledstvo. Baka je odlučila da me laže kako bih mogla mirno da spavam, štiteći me od njihove pohlepe. Svako „ne“ oko kojeg sam se raspravljala, svako odbijanje, bio je njen način da štedi za moju budućnost.
Iza plave kutije za cipele u njenom ormaru, pronašla sam fasciklu sa fondom za fakultet, ušteđevinom i uputstvima za moj prvi stan i mali auto. Sve što je štedela za mene, sve od čega me je štitila, bilo je tamo. Odgajala me je, štitila i volela toliko duboko, da je čak i obmana postala čin ljubavi.
Sedamnaest godina kasnije, u skučenoj garderobi, držeći u ruci malu regionalnu pozorišnu nagradu, konačno sam razumela. Njene laži su mi podarile život. Dotakla sam krhko pismo i šapnula: „Opraštam ti. Bila si u pravu. Nisam bila siroče.“ Istina je bila surova, ali na neki čudan način, bila je baš ono što mi je trebalo.