Nisam želela ništa više u životu nego da postanem majka. Nakon godina tuge i ponovljenih pobačaja, moje molitve su konačno uslišene kada se rodila Stefanija. Došla je na svet puna života, tražeći ljubav i pažnju, a moj suprug Jovan i ja smo prigrlili tu radost koju smo toliko dugo čekali. Ipak, tokom tih mračnih godina, u trenucima najdubljeg očaja, dala sam obećanje: ako mi Bog podari dete, usvojiću i jedno koje nema nikoga. Taj zavet je ostao tiha tajna u meni, znak nade rođene iz bola, sve do dana kada smo primili Rut u našu porodicu – samo dve nedelje nakon Stefanijinog prvog rođendana.
Rut se razlikovala od Stefanije na načine koji su postajali sve jasniji kako su odrastale. Stefanija je bila samouverena, neustrašiva i prirodno prodorna; Rut je bila oprezna, posmatrala je i tiho odmeravala svet oko sebe. Obe sam volela podjednako strastveno, ali njihove razlike su stvarale suptilnu napetost. Ono što je ličilo na običan sestrinski rivalitet često je nosilo skrivenu težinu koju nisam umela da imenujem. U tinejdžerskim godinama, te tenzije su prerasle u žestoke svađe oko pažnje, pravde i identiteta.
Noć uoči Rutine maturske večeri, ta napetost je eksplodirala. Rekla mi je da ne želi da budem prisutna na njenoj proslavi i otkrila svoju nameru da ode od kuće odmah nakon toga. Njene reči su me duboko pogodile: Stefanija joj je rekla da je usvojena samo zbog obećanja koje sam dala u očajničkoj molitvi – kao da je Rutino mesto u našoj porodici bilo neka vrsta transakcije. Srce me je bolelo, ali sam joj smireno objasnila istinu – kako je ta molitva nastala u trenutku beznađa, ali da je moja ljubav prema njoj stvarna, rođena onog trenutka kada sam je prvi put uzela u naručje, a ne iz osećaja duga ili obaveze.
Rut je slušala, procesuirajući objašnjenje uz mešavinu bola i tvrdoglavog ponosa koji ide uz njenih sedamnaest godina. Na maturu je otišla sama i te noći se nije vratila. Jovan i ja smo proveli noć budni, strepeći. Kada je Stefanija priznala da je u svađi izvrnula moje reči, zagrlila sam je dok je plakala, shvativši da se čak i najbolje namere ponekad mogu pogrešno protumačiti ili zloupotrebiti. Dani su prolazili ispunjeni strahom i nadom dok sam čekala da se Rut vrati.
Četvrtog dana, Rut se pojavila na vratima, iscrpljena ali odlučna. Rekla mi je da ne želi da bude rezultat nekog obećanja – želi jednostavno da bude moja ćerka. Čvrsto sam je zagrlila i uverila je da je oduvek bila voljena zbog onoga što ona jeste, a ne zbog bilo kakvog zaveta. U tom zagrljaju nestali su bol, nesporazumi i strahovi iz prošlosti. Ostala je samo veza između majke i njene dve ćerke, obe voljene na svoj način i bezuslovno, spremne da ponovo rastu zajedno kao porodica.