Pre trinaest godina život mi se promenio u trenutku kada sam upoznao Anju – preplašenu trogodišnju devojčicu koja je upravo izgubila roditelje u tragičnoj nesreći. Imalo sam 26 godina, bio sam lekar hitne pomoći, tek izašao sa fakulteta i potpuno nespreman na užas koji je te večeri zakoračio kroz naša vrata. Ali kada se privila uz mene i neprestano šaputala: „Molim te, ne ostavljaj me samu“, nešto se u meni prelomilo. Nisam mogao da dozvolim da je preuzmu potpuni stranci bez ikakve topline, pa sam ostao uz nju, čitao joj priče, donosio sok od jabuke i trudio se da joj budem oslonac u svetu koji se oko nje srušio.
Ono što je počelo kao jedna noć, pretvorilo se u nedelje, mesece i na kraju u doživotnu posvećenost. Anja je postala moja ćerka u svakom smislu koji je bitan. Borio sam se sa papirologijom, posetama socijalnih službi i školama za roditelje, balansirajući smene od 12 sati u bolnici, dok sam se istovremeno trudio da uvek ima toplu večeru, osećaj sigurnosti i sigurnost da ću biti tu za svaku školsku priredbu, svako uspavljivanje i svaku prvu tugu. Kada me je prvi put u prodavnici nazvala „tata“, shvatio sam da sam ceo svoj život izgradio oko nje i da je ona postala celo moje srce.
Kako je Anja odrastala, rasla je i moja potreba za nekim pored sebe. Upoznao sam Mariju, pametnu i brižnu medicinsku sestru, i po prvi put sam zamislio život koji uključuje i ljubav i porodicu. Međutim, ta iluzija se raspršila kada mi je Marija pokazala snimke sa sigurnosne kamere na kojima se vidi prilika sa kapuljačom kako krade novac iz mog sefa. Moj prvi instinkt bio je da zaštitim Anju, strahujući od najgoreg. Bio je to zbunjujući, zastrašujući trenutak; borio sam se da pomirim sliku devojčice koju sam odgajio sa pomisli da bi ona mogla biti umešana u tako nešto.
Istina je isplivala na neočekivan način: prilika sa kapuljačom bila je sama Marija. Ona je režirala krađu, pokušavajući da okrivi Anju i manipuliše mnom. Njena izdaja bila je potpuna – želela je da mi otme budućnost, novac i poverenje. Jasno sam joj stavio do znanja da ću svaki put izabrati Anju, izbacio sam Mariju iz naših života i pobrinuo se za sigurnost i dobrobit svoje ćerke. Uprkos strahu i besu, Anja je ostala nevina, a moja odgovornost i ljubav prema njoj nijednog trenutka nisu poljuljani.
Sada Anja i ja ponovo gradimo svoj mir. Pokazujem joj fond za studije, objašnjavam svaki plan i uveravam je da je ona moja ćerka, moja odgovornost i moj dom. Pre trinaest godina, jedna mala devojčica je izabrala mene da budem njeno „dobro“, a ja biram nju svakoga dana iznova. Porodica se ne definiše krvlju – definiše se prisustvom, zaštitom i bezuslovnom ljubavlju kroz svaki izazov. Tako izgleda prava ljubav: iskrena, nepokolebljiva i samo naša.