Dva meseca smo moj muž Marko i ja ulagali celo srce u opremanje sobe za bebu. Krečili smo zidove u maslinasto zelenu boju i pravili šablone malih oblaka iznad kreveca. Osećala sam se kao da taj prostor postaje deo naše porodice, nešto što smo zajedno stvorili. Ali sve se srušilo onog dana kada mi je Marko, dok sam bila na pregledu, poslao poruku da moramo da razgovaramo o njegovoj majci. Kada sam došla kući, rekao mi je da je Ljiljana „usamljena i depresivna“ i da joj je lekar preporučio da bude blizu porodice. Pre nego što sam uopšte stigla da to procesuiram, otkrila sam da se ona već uselila u našu sobu za bebu – zamenila je našu fotelju za ljuljanje svojim ogromnim bračnim krevetom, a krevetac gurnula u ćošak. Čak je prokomentarisala da su moji pažljivo nacrtani oblaci „detinjasti“.
Te noći nisam mogla da spavam i čula sam Ljiljanu kako telefonira. Priznala je da je izmislila priču o depresiji kako bi manipulisala Markom, hvalila se time koliko je lako „vući ga za nos“ i objašnjavala kako planira da malo-pomalo preuzme celu kuću. Ismevala me je, govoreći da ne mogu da se požalim, a da ne ispadnem bezdušna. Šokirana i drhteći, suočila sam Marka sa tim, ali on je odbio da poveruje da bi ga majka tako prevarila. Sledećeg jutra, potpuno očajna, pozvala sam svoju tetku Svetlanu. Uz njenu pomoć, postavili smo bebi-alarm kako bismo snimili šta Ljiljana govori kada misli da je niko ne sluša.
Snimak je pokazao sve: Ljiljana se smejala tome kako manipuliše Markom, nazvala je svoj plan „genijalnim“ i objašnjavala kako će početi da preuređuje sobu i na kraju predložiti da podrum pretvorimo u dečiju sobu. Kada sam Marku pokazala video, istina ga je pogodila kao grom iz vedra neba. Ljiljana je pokušala da se izvuče, smišljala izgovore, čak je pokušala da mi otme telefon iz ruku. Ali snimak je tekao dalje i Marko je konačno video koliko duboko ga je manipulisala. Doneo je odluku da je premesti u gostinsku sobu i rekao joj da ima dva dana da spakuje stvari i ode.
Ljiljana je prelazila iz suza u optužbe, čak je glumila i bolove u grudima, ali ništa nije vredelo. Marko je naredna dva dana proveo vraćajući bebinu sobu u prvobitno stanje – polako, pažljivo i ispunjen krivicom. Priznao je da se još od detinjstva osećao odgovornim za majčinu sreću i da nikada nije naučio da joj postavi granice. Podsetila sam ga da je njegova porodica ona koju gradi sa mnom i našom bebom. Po prvi put je zaista razumeo da stavljanje majke na prvo mesto znači povređivanje nas.
Kada je Ljiljana konačno otišla – uz pomoć mog oca, čije je strogo prisustvo sasekao svaku dramu u korenu – u kući je zavladao mir, prvi put nakon nekoliko nedelja. Stajala sam na vratima obnovljene bebine sobe, udišući tišinu, sa krevecom koji je ponovo bio na svom mestu i oblacima koji su i dalje nežno lebdeli iznad njega. Marko me je zagrlio i šapnuo: „Soba naše bebe.“ I u tom trenutku mi je postalo jasno nešto veoma važno: brak ne znači izbegavanje konflikata. To znači stajati jedno uz drugo, štititi porodicu koju gradiš i naučiti koje su borbe zaista vredne truda.